Заштићена природна добра у Србији

Teritorija Srbije, kao i čitavo Balkansko poluostrvo, odlikuje se izvanrednim bogatstvom i raznovrsnošću živog sveta koji ovo područje svrstava u jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta. Srbija zauzima samo 2,1% Evropskog kontinenta, a na njenom prostoru živi:

• 74 % faune ptica Evrope

• 67 % faune sisara Evrope

• 51 % faune riba Evrope

• 49 % faune gmizavaca i vodozemaca Evrope

• 39 % vaskularne flore Evrope

 

U Srbiji je, do sada, zvanično registrovano oko 44.200 taksona biljaka, životinja i gljiva. S obzirom da mnoge grupe organizama nisu dovoljno istražene, pretpostavlja se da u Srbiji živi oko 60.000 taksona.

 

NACIONALNI PARKOVI

 

Veliki deo biodiverziteta u Srbiji sadržan je u okviru zaštićenih prirodnih područja, posebno u Nacionalnim parkovima. To su područja od izuzetnog prirodnog i kulturno-istorijskog značaja sa očuvanom ili samo neznatno izmenjenom autohtonom prirodom, velikim biološkim diverzitetom, endemičnim, reliktnim ili endemoreliktnim biljnim i životinjskim vrstama, očuvanim autohtonim ekosistemima, geološkim, geomorfološkim i hidrološkim specifičnostima, kao i značajnim kulturno-istorijskim spomenicima i etnološkim vrednostima.

Nacionalni parkovi obezbeđuju jedan od najviših, integralnih oblika zaštite prirode koji je zasnovan na ekološkom konceptu da se biljne i životinjske vrste, njihove populacije, biocenoze i ekosistemi, najefikasnije mogu zaštititi kroz celovitu zaštitu njihovih prirodnih staništa (tzv. in situ zaštita biodiverziteta).

 

Nacionalni park „Đerdap” 

 

Nacionalni park „Đerdap” je osnovan je 1974. godine. Nalazi se u severoistočnoj Srbiji, na granici sa Rumunijom. Prostorno je najveći Nacionalni park, zahvata površinu od 64.000 ha. Park se nalazi na desnoj obali Dunava i prostire se od Golupca do Karataša (kraj Kladova) u dužini od oko 100 kilometara. Obuhvata uzani šumoviti brdsko – planinski pojas uz Dunav koji su izdiže od 50 do 800 metara nadmorske visine.

 

Osnovni prirodni fenomen područja je Đerdapska klisura Dunava, najduža i najveća klisura probojnica u Evropi, duga oko 150km. Najuži deo klisure, gde je Dunav najdublji, poznat kao „Veliki Kazan“, istovremeno je i najatraktivniji deo čitavog područja.

 

U hidrografskom pogledu, Đerdapom dominira neposredni sliv Dunava, uključujući i njegove pritoke.

 

„Đerdapska klima“ je modifikovana umereno-kontinentalna klima. Ona se odlikuje nešto nižim temperaturama i većom relativnom vlažnošću vazduha u odnosu na klimu okolnih oblasti. Za ovo područje karakteristična je velika oblačnost, kao i česte i dugotrajne magle, posebno u zimskim mesecima. Đerdapska klisura je, zbog relativno velike nadmorske visine, bogata padavinama koje su pravilno raspoređene tokom godine. Za Đerdap je karakteristično i oslabljeno dejstvo vetra.

 

Osnovna odlika Nacionalnog parka „Đerdap“ je velika šumovitost (64%), veliko bogatstvo i raznovrsnost flore i faune kao i bogatstvo kulturno – istorijskim spomenicima od najstarijih epoha pa do danas.

 

Flora i vegetacija

 

Đerdap je jedan od najvećih, najznačajnijih i najsevernijih evropskih refugijuma šumske flore i vegetacije, koje su tu našle sigurno utočište za vreme ledenih doba.. Na području Đerdapa prisutno je danas preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter. Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je njihovo izuzetno florističko bogatstvo od preko 1100 taksona vaskularnih biljaka (oko 30% ukupne flore Srbije) gde se izdvajaju tercijarni relikti dendroflore: Corylus colurna L. (mečja leska), Celtis australis L. (koprivić), Juglans regia L. (orah), Syringa vulgaris L. (jorgovan), Taxus baccata L. (tisa), Fraxinus ornus L. (crni jasen), Ilex aquifolium L. (božikovina). Ove vrste zajedno sa Fagus sylvatica L. (bukva), Quercus petraea (Matt.) Liebl. (kitnjak), Quercus cerris L. (cer) i Quercus farnetto Ten. (sladun) obrazuju mešovite šumske zajednice.

 

Fauna Na području nacionalnog parka Đerdap zabeleženo je ukupno 150 vrsta ptica, 57 vrsta riba, 49 vrsta sisara, među kojima 6 vrsta slepih miševa od kojih su 3 vrste na evropskoj crvenoj listi i 17 vrsta glodara.   Kulturno-istorijsko nasledje Područje Nacionalnog parka „Đerdap“ obiluje značajnim kulturno-istorijskim spomenicima. Počev o poznatog „Lepenskog vira“, arheološkog nalazišta iz doba neolita, preko čitavog niza drugih praistorijskih i antičkih spomenika i obeležja iz rimskog perioda,, među kojima je najpoznatija „Trajanova tabla“ iz 101. godine nove ere, sve do srednjevekovnih spomenika kakva je tvrđava Golubački grad.

 

U okviru nacionalnog parka proglašeno je i 8 rezervata prirode i jedan predeo izuzetnih odlika (Veliki i Mali Štrbac)

 

Ugroženost

 

Izgradnjom hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap“ i formiranjem Đerdapskog jezera (1971. godine), bitno su izmenjeni prirodni uslovi u dolini Dunava. Ispod nivoa jezera nestali su jaki vrtlozi. Jezerska voda je prodrla u doline pritoka Dunava pri čemu su nastali manji i veći jezerski zalivi među kojima je najveći u dolini Porečke reke.

Podizanjem nivoa jezera, potopljena su staništa nekih retkih biljaka. Potapanjem dolin­skih livada kod Tekije uništena je jedina populacija banatskog šafrana (Crocus banaticus Gay) u Srbiji, a potapanjem staništa u Malom i Velikom Kazanu nestala je đerdapska lala (Tulipa hungarica Borabás).

 

Međunarodni značaj

 

Zbog svog graničnog položaja Nacionalni park „Đerdap“ je planiran da sa svojom prirodnom celinom u Rumuniji bude uključen u Mrežu pograničnih područja, a zbog izuzetnih kulturno-istorijskih spomenika i očuvane autohtone prirode predložen je da bude uvršten u UNESCO-vu listu svetske prirodne i kulturne baštine  i u svetsku mrežu rezervata biosfere kroz program Čovek i bisfera.

 

 

Nacionalni park „Šarplanina“

 

Nacionalni park „Šarplanina“ je „najmlađi“, osnovan 1986. godine i obuhvata deo severne strane masiva Šarplanine (u jugozapadnom delu Kosova i Metohije). Zahvata površinu od 39.000 ha.

 

Šarplanina je tipično visokoplaninsko područje sa 30 vrhova preko 2500 m visine i čak 100 vrhova preko 2000 m. Najviši vrh je Bistra od 2.661 m n.v. Na Šarplanini su gotovo na svakom koraku prisutni tragovi ledenih doba sa čitavim nizom ledničkih  cirkova i jezera. Ima ih čak 25 iznad 1900 m nadmorske visine. Među njima se po veličini posebno ističu Livadičko i Jažinačko jezero.

 

U hidrološkom pogledu, područje Nacionalnog parka je izuzetno bogato vodom i pripada slivovima reka Lepenac i Prizrenska Bistrica koja u delu svoga toka formira prekrasnu klisuru.

 

U klimatskom pogledu, na ovom prostoru se “sudaraju” mediteranski i kontinentalni uticaji. U podnožju, duž dolina Prizrenske Bistrice i Lepenca oseća se uticaj submediteranske klime, dok na najvišim vrhovima vlada surova i hladna planinska klima. Sve to uslovljava i objašnjava istovremeno prisustvo izuzetno velikog broja različitih biljnih vrsta, koje na Šarplanini grade najrazličitije biljne zajednice.

 

 

Flora i vegetacija

 

Šarplanina predstavlja jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta na Balkanskom poluostrvu. Sa oko 2000 vrsta vaskularnih biljaka, Šarplanina obuhvata oko 56 % flore Srbije. Posebnu vrednost čini 20 lokalnih endemita među kojima su: hajdučica kralja Aleksandra (Achillea alexandri regis), šarplaninski šafran (Crocus scardicus), Derfelerova petoprsnica (Potentilla doerfleri) i ljubičice Viola grisebachiana i Viola dukadjinica. Na Šarplanini su prisutne brojne reliktne i endemo-reliktne vrste kao što su: balkanska diaskorea (Dioscorea balcanica), srpska ramonda (Ramonda serbica), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), molika (Pinus peuce), munika (Pinus heldreichii) i dr.

 

Na Šarplanini se sa povećanjem nadmorske visine jasno smenjuju vegetacijski pojasevi, počev od hrastovih šuma u pobrđu, preko pojasa bukovih šuma, mešovitih šuma bukve i jele, smrčevih i jelovih šuma, pa sve do pojasa molikovih šuma na silikatima i munikovih šuma na krečnjacima koje grade i gornju šumsku granicu.  Iznad je žbunasta vegetacija bora krivulja (Pinus mugo), sibirske kleke (Juniperus sibirica) i različitih vrsta borovnica, a zatim sledi zona

visokoplaninskih pašnjaka i livada.

 

U okviru farmakognozijskog ispitivanja spontane lekovite flore u šarplaninskim župama (Ristić et al. 1994) identifikovano je oko 120 vrsta lekovitih i aromatičnih.  Među njima su i: Polygonum viviparum L  (srčanik), Ranunculus crenatus Waldst. & Kit.,  Gentiana punctata L. (arnautski raven), Polygonum bistorta L. (želudnjak), Sideritis scardica Griseb. (šarplaninski čaj), Castanea sativa Mill. (pitomi kesten).

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka „Šarplanina“ odlikuje se izuzetnom raznovrsnošću. Ovde živi  147 vrsta leptira, preko 200 registrovanih vrsta ptica i 32 vrste. sisara. Orao bradan je iščezao sa Šarplanine, koja je do nedavno predstavljala njegovo poslednje utočište u Srbiji. Ris u Nacionalnom parku uživa specijalnu zaštitu u okviru “Rezervata risa na Rusenici”.   Kulturno-istorijsko nasledje Najveću kulturno-istorijsku vrednost ovog područja predstavlja drevni grad Prizren koji je bio srpska prestonica u srednjem veku i “Grad muzej” sa 59 zaštićenih spomenika kulture među kojima se posebno ističe tvrđava “Dušanov grad”, Manastir “Sveti Arhanđeli”, Crkva “Bogorodice Ljeviške” i “Mehmed pašina Džamija”.

 

 

Međunarodni značaj

 

Zbog izuzetnih prirodnih vrednosti i brojnih kulturno istorijskih spomenika Nacionalni park Šarplanina je predložen za međunarodnu zaštitu kroz UNESCO-ve programe Svetske prirodne i kulturne baštine i Čovek i biosfera.  Istovremeno, pokrenuta je inicijativa da se u saradnji sa Makedonijom čitav prostor Šare proglasi za zajednički, međudržavni Nacionalni park.

 

 

Nacionalni park „Fruška Gora“

 

Nacionalni park „Fruška Gora” je naš najstariji Nacionalni park, proglašen još 1960. godine. Nalazi se u jugoistočnom delu Panonskog basena (između Dunava i Save), zauzima površinu od preko 25.000 ha, koja  obuhvata čitav šumski – „planinski“ venac Fruške Gore. Najviši vrh je Crveni Čot od 539 m.

 

Iako malog prostranstva i visine (sa odlikama brdskogreljefa), Fruška Gora se u geološkom pogledu odlikuje prisustvom različitihvrsta stena kako u pogledu načina i vremena postanka, tako i po hemijskom i minerološkom sastavu. Zbog složenosti svog geološkog sastava i brojnih nalazišta dobro očuvanih fosila flore i faune  u svojim sedimentnim naslagama, Fruška Gora se s pravom označava kao „ogledalo geološke prošlosti“. To je bio jedan od bitnih razloga da se Fruška Gora proglasi za Nacionalni park, a njeni pojedini delovi kao što su paleontološki lokaliteti u Čerevičkom potoku, kod manastira Grgeteg, u okolini Beočina, Ledinaca i drugi, stave pod poseban režim zaštite kao spomenici prirode.

Na severnim padinama Fruške Gore prema Dunavu ima manjih vodotokovakoji ne prelaze dužinu od 10-tak kilometara. Inače, brojni izvori koji su nekada bili zastupljeni na čitavom masivu Fruške Gore danas su manje – više presušili, ili su se smanjili usled promena koje je čovek izazvao svojim neracionalnim postupcima.

 

Područje Fruške gore se nalazi na severnoj granici prostiranja umereno-kontinentalne klime, a zbog promena klimatskih karakteristika duž visinskog gradijenta klima ima subkontinentalne karakteristike. Srednja godišnja temperatura vazduha za područje Nacionalnog parka je 11.2° C, padavine pravilno rastu sa porastom nadmorske visine. Fruška gora je po padavinama najbogatije područje Vojvodine.

 

Flora i vegetacija

 

Fruška gora se odlikuje velikom raznovrsnošću biljnog sveta. Paprati su zastupljene sa 32 vrste, a 6 vrsta se nalazi na listi strogo zaštićenih. Golosemenice su na Fruškoj gori prisutne sa samo jednom autohtonom četinarskom vrstom – Juniperus communis (kleka). Na prostoru Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta vaskularnih biljaka, a ukupan broj, na čitavom prostoru Fruške gore iznosi 1450 taksona što čini više od 1/3 ukupne flore Srbije. 73 vrste se nalaze na listi strogo zaštićenih.

 

Osnovni tip vegetacije na Fruškoj gori čine listopadne šume (pokrivaju približno oko 90% ukupne površine nacionalnog parka) koje izgrađuju hrast kitnjak (Quercus petraea) i obični grab (Carpinus betulus), sa znatnim učešćem bele lipe (Tilia tomentosa). U manjoj meri, naročito na severnim padinama, razvijaju se bukove šume.  Na južno eksponiranim staništima cer (Quercus cerris), crni jasen (Fraxinus ornus) i dr. obrazuju čitav niz mešovitih ili čistih zajednica.

 

Obodni deo šumskog područja Fruške Gore pripada, šumo-stepskoj vegetaciji. Međutim, ovaj oblik vegetacije je gotovo u potpunosti uništen i pretvoren u obradive površine. Ipak, na pojedinim mestima sačuvani su fragmenti stepske vegetacije koji predstavljaju poslednje oaze za brojne reliktne vrste kao što su: gorocvet (Adonis vernalis), sasa (Pulsatila grandis), uskolosni-stepski božur (Paeonia tenuifolia), stepska perunika (Iris pumilla), travolika perunika (Iris graminea), žuti lan (Linum flavum)

 

Na Fruškoj gori živi oko 500 lekovitih i potencijalno lekovitih biljnih vrsta (Tucakov, 1978). Među njima su: Platanthera bifolia (vimenjak), Orchis maculata (pegavi kaćun), O. morio (kaćun), O. simia, Frangula alnus Mill. – (krušina), Rhamnus cathartica L. (pasdren) i dr.

 

Fauna Faunu Fruške gore čini: 10  vrsta riba, 13 vrsta vodozemaca, 11 vrsta gmizavaca, oko 200 vrsta ptica i 60 vrsta sisara.   Kulturno-istorijsko nasledje Na području parka nalazi se čak 16 pravoslavnih manastira koji potiču s kraja 15 i početka 16 veka, sve do 18 veka. Fruška gora se često naziva „Srpska Sveta Gora“ ili „Srpski Atos“, Ovi manastiri su imali neprocenjiv značaj u očuvanju i razvoju kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda na ovim prostorima.

 

Ugroženost

 

Raličite negativne čovekove aktivnosti dovele su kako do promena u sastavu pojedinih šumskih zajednica, tako i do nestanka velikog broja biljnih vrsta.

U šumskim ekosistemima Fruške gore značajno učešće bele lipe (Tilia tomentosa) ima sekundarni, a ne primarni karakter, što je u vezi sa prekomernim iskorišćavanjem osnovnih vrsta šumskih ekosistema (hrast kitnjak, obični grab, bukva i sl.). Lipa, kao ekonomski manje značajna i „tehnološki nekvalitetna vrsta“ ali sa visokim prirodnim potencijalom vegetativnog razmnožavanja preuzela je dominaciju u ovim ekosistemima.

Sa područja ove planine iščezao je banatski božur (Paeonia officinalis subsp. banatica), a od čak  32 vrste orhideja (fam. Orchidaceae) koliko ih je zabeleženo na Fruškoj Gori u ranijim istraživanjima, danas je potvrđeno prisustvo samo 16 vrsta.

 

 

Nacionalni park „Tara“

 

Nacionalni park „Tara“ je osnovan je 1981. godine.  Nalazi se na krajnjem zapadu Srbije i zahvata deo planina Tare i Zvezde i deo kanjona reke Drine između Višegrada i Bajine Bašte. Obuhvata površinu od 19.200 hektara.

 

Tara predstavlja površ visoku 1000-1200m, sa koje se uzdižu retki vrhovi visine od 1400 do 1600 m, ispresecanu rečnim dolinama. Pored kanjonske doline Drine sa moćnim krečnjačkim odsecima visokim i preko 1000m, izdvajaju se i kanjoni reka Rače, Brusnice, Dervente i Belog Rzava.

Tara je poznata kao refugijalni masiv, a klisure i kanjoni  jedinstvena planinska pribežista, u kojima su opstale mnoge reliktne biljne vrste.

 

Pored reke Drine i njenih pritoka veliki hidrografski značaj za područje Nacionalnog parka „Tara“ imaju i hidroakumulacije „Bajina Bašta“ kod Perućca i „Beli Rzav“ kod Zaovina.

 

U klimatskom pogledu, područje Nacionalnog parka Tara je pod uticajem umereno-kontinentalne, planinske klime sa većim stepenom vlažnosti u odnosu na centralne i istočne delove Srbije. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 83 % i čak ni tokom letnjih meseci, ne pada ispod 70 %. Istovremeno, prosečna temperatura vazduha od 5 °C ujednačena je tokom godine. Leta su sveža a zime blage, što je od posebnog značaja za razumevanje fenomena planinske refugijalnosti čitavog područja.

 

 

Flora i vegetacija

 

Na prostoru Tare živi 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, 7 vrsta golosemenica, 950 skrivenosemenica, ukupno preko 1100 vrsta, što predstavlja 1/3 ukupne flore Srbije.

 

Tara je proglašena Nacionalnim parkom pre svega jer spada u red najšumovitijih planina Evrope, pri čemu pojedini šumski kompleksi spadaju među najočuvanije, najkvalitetnije i najproduktivnije u Evropi. Šumski ekosistemi koji zauzimaju oko 70 % njegove ukupne teritorije.

 

Od lišćarskih šumskuhzajednica, na strmim obroncima klisura i kanjona severnog dela Nacionalnog parka, najznačajnije su reliktne šume crnog jasena (Fraxinus ornus) i crnog graba (Ostrya carpinifolia Scop.), šume cera (Quercus  cerris), šume sladuna (Quercus farnetto) i cera, orahove šume (Juglans regia) predplaninskih i planinskih bukovih šuma (Fagus sylvatica).

 

Lišćarsko-četinarskei čiste četinarske šume zauzimaju, ipak, najveći deo Nacionalnog parka. Među njima se posebno ističe mešovita, i reliktna šuma bukve, jele (Abies alba) i smrče (Picea abies)  koja obuhvata najveće površine čitavog planinskog platoa Tare. Najveću vrednost i specifičnost ovog područja predstavlja prisustvo mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma u kojima je jedan od osnovnih graditelja pančićeva omorika (Picea omorika). Kao tercijarni endemo-relikt čiji je areal danas sveden samo na područje oko srednjeg toka reke Drine, pančićeva omorika predstavlja drvo izuzetne lepote i gracioznosti (poznata kao „Carica svih endemita Evrope“). Pančićeva omorika se razvija na veoma različitim staništima, na kamenjarima ili na tresavama, mešajući se sa različitim vrstama lišćara i četinara.

Posebno interesantno i ekološki zanimljivo stanište omorike predstavlja tresava „Crveni potok“ na Mitrovcu gde ona raste zajedno sa crnom jovom (Alnus glutinosa) i smrčom. Kao jedinstven primer gde ova vrsta raste na tresavi, ovo stanište je posebno zaštićeno kao rezervat prirode. Istovremeno, i druge zajednice omorike, pa čak i pojedinačna stabla, zakonom su zaštićena kao prirodne retkosti.

 

Od čistih četinarskih šuma Nacionalnog parka Tara posebno su značajne šume crnog bora (Pinus nigra Arn.), šume belog bora (Pinus silvestris L.) kao i mešovite beloborovo-crnoborove šume.

 

Po šumama Tare mogu se naći retke i zaštićene biljke kao što su: božur (Paeonia officinalis L.), crnjuša (Erica carnea L.), na planinskim livadama prostrel (Gentiana cruciata), crno smilje (Nigritella nigra), u kamenjarima i pukotinama pančićev derventanski različak (Centaurea derventana), nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolići), pančićeve mlečike (E. subhastata i E. glabriflora).

 

Na Tari živi i 280 lekovitih i aromatičnih biljaka, na primer Digitalis feruginea L.  (besnik), Veratrum album L. (čemerika). Gentiana lutea L. (lincura) je gotovo  iscrpljena vrsta na ovom podrucju, ima je na svega četiri lokaliteta. Iz tog razloga preduzete su mere plantažnog gajenja ove vrste na planini Tari, što se pokazalo veoma uspešnim, čime su zaštićene prirodne populacije.

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka Tara je veoma raznovrstan, sa 115 vrsta dnevnih leptira, 27 vrsta riba, 12 vrsta vodozemaca, 12 vrsta gmizavaca, oko 170 vrsta ptica i 51 vrsta sisara. Posebno značajni i zakonom zaštićeni su mrki medved, divokoza i srna.   Kuturno-istorijsko nasledje Posebnu vrednost ovog područja predstavlja manastir Rača kojeg je podigao kralj Dragutin u drugoj polovini 13. veka, na mestu gde reka Rača izlazi iz živopisnog kanjona. Manastir Rača je vekovima bio izvorište pismenosti i prepisivačke književnosti, poznate kao račanska škola.

 

 

Međunarodni značaj

 

Imajući u vidu sve prirodne vrednosti i specifičnosti ovog prostora, pokrenuta je inicijativa da se područje Nacionalnog parka „Tara“ u bližoj budućnosti uvrsti u spisak Svetske prirodne i kulturne baštine, da se uključi u mrežu rezervata biosfere (UNESCO) i u mrežu pograničnih područja kao pogranično dobro Srbije i Bosne pod imenom „Drina“.

 

 

Nacionalni park „Kopaonik“

 

Nacionalni park „Kopaonik“ zaštićen je 1981. godine i obuhvata površinu od 11.809 ha.  Prostire se na najvišim i najočuvanijim delovima planine Kopaonik, koja se uzdiže u središnjem delu južne Srbije.

Osnovu parka čini visokoplaninski, relativno zaravnjeni predeo srednje nadmorske visine oko 1700 m. Najniža tačka se nalazi na oko 640 mnv, dok najvišu tačku Predstavlja Pančićev vrh na visini od 2017 m. Kopaonik je planina izuzetno složene geološke građe.

 

Od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika smenjuju se različiti klimatski pojasevi; od zone tople brdske klime submediteranskog karaktera, u najnižim delovima planine, do zone surove predalpijske klime na najvišim vrhovima.

 

Izražen vertiklani profil Kopaonika, na kome se smenjuju mnogi klimatski pojasevi, kao i veoma izražen diverzitet tipova geološke podloge uslovio je da je danas na Kopaoniku prisutan i izuzetno visok diverzitet staništa.

 

Flora i vegetacija

 

Na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da na području Kopaonika živi 219 vrsta gljiva, 120 vrsta lišajeva, 350 vrsta algi, oko 150 vrsta mahovina, i čak 1600 vrsta vaskularih biljaka. Od ovog izuzetno visokog diverziteta flore, za visokoplaninsko područje iznad 1600 m n.v., zabeleženo je prisustvo od 825 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka, što ukazuje da na teritoriji Nacionalnog parka koja predstavlja samo jedan hiljaditi deo teritorije Srbije, danas živi skoro jedna polovina njene kompletne flore.

 

Promenu klime od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika, prati i pravilna smena vegetacije. U najnižim delovima planine razvijene su hrastove šume.

Iznad zone hrastova, u pojasu između 1000 i 1550 m nalazi se zona planinskih bukovih šuma, koje u višim delovima prelaze u mešovite, bukovo-jelove i bukovo-smrčevo- jelove šume.

Iznad bukovog pojasa (iznad 1500 m n.v. ) javlja se zona tamnih četinarskih šuma koje izgrađuje smrča (Picea abies) i predstavlja gornju šumsku granicu.

Iznad smrčevog pojasa javlja se pojas subalpijske žbunaste vegetacije u kojoj dominiraju polegla kleka (Juniperus nana) i različite vrste borovnica (Vaccinium myrtillus, V.uliginosum i V.vitis-idea).

Na kontaktu šumske i subalpijske žbunste vegetacije javljaju se zajednice u kojima pored polegle kleke i borovnice značajno učešće ima i subalpijska rasa smrče (Picea abies subalpina), čija, i do 100 godina stara stabla, ne prelaze visinu od 2 m.

Na kraju, na najvišim vrhovima Kopaonika, na najizloženijim terenima, razvijena je zeljasta visokoplaninska vegetacija.

Na Kopaoniku je prisutno još mnogo drugih tipova staništa koji ne izgrađuju jasne vegetacijske zone ili pojaseve, to su zajednice pored planinskih potoka, staništa u pukotinama vertikalnih stena i staništa na tresavama u čijem prizemnom spratu dominiraju tresetne mahovine (Sphagnum sp.).

 

Danas u Nacionalnom parku „Kopaonik“ živi 91 endemična i 82 subendemične vrste, što govori o tome da Kopaonik ujedno predstavlja i jedan od najznačajnijih centara endemizma u Srbiji.

Samo na ovoj teritoriji žive tri stenoendemične biljne vrste koje ne rastu više ni na jednom mestu u svetu. To su : Sempervivum kopaonikensis Panč. (kopaonička čuvarkuća), Viola kopaonikensis Panč. (kopaonička ljubičica) i pančićeva režuha (Cardamine pancicii Hayek).

 

Na Kopaoniku živi oko 250 lekovitih biljnih vrsta, mnoge od njih su strogo zaštićene: Gentiana kochiana Perr. et Song (kohova sirištara), barski petolist (Potentilla palustris), Arctostaphylos uva-ursi (L.) Spreng. (medvedje grožđe), Centaurium umbellatum Gilib (kičica),  Aconitum pentheri Hayek (jedić)…

 

Na Kopaoniku je pod zaštitom nekoliko rezervata prirode i veliki broj spomenika prirode. Najpoznatiji rezervati prirode su: Metođe (zajednice smrče i bukve sa reliktnim vrstama), Kozje stene (reliktne zajednice smrče, jele i vresa), Vučak (jedinstvene zajednice jele i smrče), Jankova bara (najveća tresava na Kopaoniku). Od spomenika prirode posebno je interesantno Semeteško jezero, sa plovećim ostrvima i „gejzir“ Gvozdac.

 

Fauna Na području Kopaonika živi 14 vrsta vodzemaca, 13 vrsta gmizavaca, 148 vrsta ptica i oko 60 vrsta sisara.   Kulturno istorijsko nasledje Veliko prirodno bogatstvo u rudama, vodi, šumama i pašnjacima kao i veoma povoljan geografski položaj, učinili su Kopaonik možda najznačajnijim prirodnim osloncem zahvaljujući kome je nastala i snažno se razvila srednjovekovna Srpska država. Istorijski značaj Kopaonika i njegovog podgroja kao središta Srpske srednjevekovne države jasno obeležavaju ostaci gradova Zvečan (XI – XV vek), Maglič (XIV vek) i dr., kao i bogate zadužbine srpskih vladara: Petrova crkva (VIII–IX vek), Sopoćane (XIII vek), Studenica (XI–XII vek), Žiča (XIII vek) itd.

 

Ugroženost

 

Kopaonik je vekovima narušavan kako zbog rudnog tako i zbog šumskog bogatstava. Eksploatacijom šuma i pašnjaka, Kopaonik je danas, skoro potpuno ogoleo. Samo su najviši delovi planine, možda zbog surove prirode, do skora ostali sačuvani. Međutim, danas su kroz te ostatke šuma prosečeni kilometri skijaških staza i žičara čime je ugroženost živog sveta dovedena do maksimuma. Mnoge vrste su nestale, desetak se nalazi u neposrednoj opasnosti a stotinak veoma retkih biljnih vrsta lako mogu postati ugrožene, pa i potpuno nestati sa ovog područja.

Problemi Kopaonika su i nelegalna gradnja, otpadne vode i komunalni otpad. Ukoliko se svi ovi problemi ne reše u najskorije vreme postoji velika mogućnost da Kopaonik izgubi svoj status Nacionalnog parka.

 

 

Literatura:

 

1. Amidzić, L., Krasulja, S., Belij, S. (eds.) (2007): Zaštićena prirodna dobra Srbije. Ministarstvo zaštite životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd.

2. Gajić, M. (1988): Flora Nacionalnog parka „Tara“. Šumarski fakultet, Beograd

3. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Tara“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 22-24. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

4. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Fruška gora“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 20-21. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

5. Lakušić, D. (1995): Vodič kroz floru Nacionalnog parka Kopaonik. Javno preduzeće „Nacionalni park Kopaonik“, Kopaonik.

6. Lakušić, D. (2008): Nacionalni park „Kopaonik“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 13-15. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

7. Mijailović, J. (1999): Lekovite biljke Kopaonika. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

8. Rebuš S. (2001): Orhideje Fruške gore. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

9. Ristić, M., Menković, N., Maksimović, S., Tasić, S., Kovačević, N., Đoković, D., Grubišić, D.  (1994): Farmakognozijsko istraživanje spontane lekovite flore Gore i Opolja. In: Lazarević, R. (ed), Šarplaninske župe Gora, Opolje i Sredska. Odlike prirodne sredine, 259-274. SANU, Beograd.

10. Stevanović, V. (2008): Nacionalni parkovi Srbije – centri biodiverziteta i refugijumi ugrožene flore i faune. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 6-7. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

11. Stevanović, V. (2008): Nacionalni park „Šarplanina“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 16-17. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

12. Tucakov, J. (1978): Lekovito bilje Fruške Gore. In. Stojković, L. (ed.) Monografija Fruške Gore II, 5-160. Matica Srpska, Odelenje za prirodne nauke, Novi Sad.

13. Vukojičić, S. (2008): Nacionalni park „Đerdap“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 18-19. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

14. www.npkopaonik.com
15. www.fruskagora.rs
16. www.tara.org.rs
17. www.npdjerdap.org

 

Бели анђео, ремек-дело европске уметности

U dolini reke Mileševe, u blizini Prijepolja, nalazi se jedan od najpoznatijih srpskih manastira, građen u raškom stilu –Mileševa. Na tromeđi između Srbije, Bosne i Crne Gore, ovaj manastir, kao jedna od najvećih srpskih svetinja, zauzimao je posebno mesto u srpskoj duhovnosti.

Mileševu je podigao kraljVladislav Nemanjić, sin Stefana Prvovenčanog, između 1234. i 1236. godine, kada je iz Trnova u Bugarskoj u manastir preneo mošti svog strica,Svetog Save. Mošti njavećeg srpskog svetitelja privukle su i veliku popularnost ovog manastira u narodu, te je u hijerarhiji srpskih manastira Mileševa zauzimala drugo mesto, odmah posle Studenice. I pored turskih razaranja, u manastiru je radila jedna od prvih štamparija, a uz štampariju i jedna od prvih manastirskih škola u Srbiji. Mošti Svetog Save ostale su u Mileševi sve do 1595. godine kada su ih Turci odneli i po naredbi Sinan-paše spalili ih u Beogradu. U Mileševi je ostao portret Svetog Save, freska za koju se smatra da predstavlja njegov najverniji prikaz.

Freske manastira Mileševa ubrajaju se u najbolja evropska ostvarenja 13. veka. Iako nisu ostala zabeležena imena živopisaca, poznato je da su bili Grci, koji su školovani u nekom od velikih centara Vizantije, u Carigradu i Nikeji. Tokom turskih razaranja, mileševske freske su pretrpele ogromna oštećenja, a obnovljenje su tokom 16. i 17. veka. Konzervacija je urađena sredinom 20. veka. Danas je Mileševa pod zaštitom Uneska kao deo svetske kulturne baštine.

Mironosnice na Hristovom grobu

Beli Anđeo

Najpoznatija freska i jedno od remek-dela iz manastira Mileševe je svakako “Beli anđeo” deo freske “Mironosnice na Hristovom grobu” iz crkve Vaznesenja Hristovog. Na fresci je prikazan Arhangel Gavrilo, obučen u beli hiton, raširenih krila, kako sedi na kamenu i mirosnicama (ženama koje donose dobre vesti) pokazuje rukom prazan Hristov grob, mesto gde je Hrist vaskrsao. U 16. veku preko ove freske naslikana je druga freska, pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 2o. veka, kada je crkva restaurirana i kada je uklonjena gornja slika. Ne zna se pouzdano ko je tvorac “Belog anđela”, veruje se da je u pitanju grupa umetnika koji su negovali slobodan potez i imali razvijen osećaj za boju.

Koliko je freska “Belog anđela” očarala svet tokom dvadesetog veka govori i podatak da je prvi satelitski prenos video signala 1963. godine između Evrope i Severne Amerike sadržao sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evrope Americi. Isti signal je nešto kasnije poslat i u kosmos. Predivni anđeo iz Mileševe odabran je kao univerzalni simbol svekolikog mira.

http://www.youtube.com/watch?v=2WqUSdewcfI

С. Спасић

Новогодишње чаролије

Идеје за украшавање простора

Деца обожавају лепак, шљокице и маказе. Дакле, будите ментално спремни на мало хаоса, заштитите радне површине, и наравно лепкове који не шкоде деци. Нека забава почне!!! 🙂

Манкала – мисаона игра помоћу које деца могу лакше савладати бројање :)

Kako igrati Mankalu

Pretraživajući internetom, slučajno sam naletela na jako zanimljivu igru za koju ranije nisam čula, a verovatno ni vi niste čuli, pa sam odlučila da napišem nešto o tome, kao i da napišem pravila pošto sam primetila da nema mnogo stranica na našem jeziku koje objašnjavaju kako se igra Mankala. Ono što je zanimljivo je da igra ima važnu ulogu u afričkom i azijskom društvu, ali iz nekog razloga  nikada nije postala popularna u Evropi kao recimo šah. Treba napomenuti da Mankala ne predstavlja jednu jedinstvenu igru koja se igra na ploči kao šah, nego se radi o cijeloj porodici srodnih igara od kojih su najpopularnije  Oware, Kalah, Omweso, Igisoro,  Bao… Ne znam kako se izgovaraju  navedene igre a kamoli kako se igraju ali planiram da pročitam na Wikipediji.

Ok, šta vam je potrebno. Mankala se igra na tabli (ploči) u kojoj su prije toga izbušene rupe (14 rupa) u kojima se nalaze kamenčići. Obilik table može da se drastično razlikuje i svako može kod kuće da napravi svoju tablu. Najjeftinija varijanta je da se koristi karton za jaja, ali ne bi trebao da bude veliki problem da se napravi jedna i od drveta. Pretpostavljam da bi se mogla igrati i na zemlji, sa klikerima npr.

Pravila:

1.  Postavljanje table

Pre nego započnete sa igrom, postavite tablu između vas i protivnika, tako da je duža strana table okrenuta prema vama. Primetićete dva reda sa šest rupa i dve veće rupe koje se zovu mankale na krаjevima redova. Na slici je zaokružena vaša strana i vaša mankala i od protivnika takođe. „Kamenčići“ se stavljaju u svaku rupu osim mankale, po četiri komada. Kamenčići mogu biti bilo šta dovoljno maleno, klikeri, sjemenke nekih žitarica, novčići i drugo…

2. Osnovna pravila 

Mankala je stvarno lagana igra za igrati. Igrači odlučuju ko počinje prvi. Kada je igrač na potezu, on uzima sve kamenčiće iz jedne od 6 rupa na svojoj strani i zatim ubacuje kamenčić po kamenčić u redom u rupe u smjeru obrnutom kretanju kazaljke na satu. Igrač ubacuje kamenčić u svoju mankalu (računa se kao obična rupa) ali mora da preskoči protivničku mankalu. To radi sve dok mu ne nestane kamenčića u ruci. Zatim se njegov potez završava i protivnik je na redu. (Ovo baš i nije tačno, obavezno pročitati 4. , postoje izuzeci)

3. Bodovanje i proglašenje pobjednika
           Igra se završava kada jedan od igrača (ne obojica) ostanu bez kamenčića na svojoj strani. Tada njegov protivnik uzima sve kamenčiće sa svoje strane i ubacuje ih u svoju mankalu. Pobjednik je onaj koji ima više kamenčića u svojoj mankali.

4. Izuzeci, trikovi i strategije

            Postoji još par dodatnih pravila:

1. Ako prilikom ispuštanja kamenčića u rupe, posljednji kamenčić koji ispustite završi u vašu mankalu, igrate ponovo, tj. dobijate ekstra potez.
2. Ako se prilikom ispuštanja kamnčića desi da ubacite posljednji kamenčić u rupu koja je prethodno bila prazna, ako je ta rupa na vašoj strani, i ako je preko puta na protivničkoj strani u rupi nasuprot te bilo kamenčića, uzimate taj jedan kamenčić i sve ostale iz naspramne rupe i ubacujete u svoju mankalu. Pri tome, ne dobijate ekstra potez kao u slučaju 1.

Dobra strategija je da ukoliko je igrač prvi na potezu, počinje od rupe koja je za 4 rupe udaljena od njegove mankale. Na taj način posljednji kamenčić će pasti u mankalu i dobiće dodatni potez.

ПАЖЊА! ПТИЧИЦА…

Ако је некоме било предодређено занимање, онда је то сигурно било знаменитом српском фотографу Милану Јовановићу (1863–1944). Уз старију браћу Павла-Пају и Светислава, он је био трећи изданак „тролиста” познате уметничке породице Јовановић из Вршца.

ош у најранијем детињству он је највише помагао оцу Стевану у фотографској радњи која се налазила близу познате вршачке Градске куће. Када је најстарији брат Паја отишао на студије сликарства у Беч, убрзо за њим је пошао и Милан. Савладавши основна цртачка и сликарска знања неопходна за професионални рад фотографа, Милан је одлучио да настави усавршавање у Паризу.
По повратку са студија, 1887, уз помоћ породице почиње самосталан фотографски рад, у једној старој кући у близини Обилићевог венца, где се данас налази Културни центар. Две године потом добио је престижну титулу дворског фотографа српске династије Обреновић и црногорске Петровић. Те исте године оженио се Даринком Хаџи-Костић, а венчани кум био му је Бранислав Нушић. Прво веће признање уследило је 1892, када је на Занатској изложби у Врању за фотографије добио златну медаљу.

Преломан тренутак у каријери, међутим, уследио је 1903, када је сазидао нови фотографски атеље на Теразијама, рађен по пројекту Милана Антоновића (1868–1929), архитекте који је у београдску средину донео дух сецесије. Омања зграда која и данас постоји (некадашњи биоскоп „Звезда“), са стакленим кровом, стакленом фасадом на првом спрату, стилизованим орнаментима, детаљима од кованог гвожђа и мајсторски пројектованим балконом на првом спрату, представљала је за оно време прави професионалан фотографски студио.

За разлику од старог, у овом новом атељеу било је довољно светлости и простора, како за снимање појединачних портрета, тако и за групне фотографије, било при дневном или вештачком осветљењу. Бољи услови омогућили су му и фотографска увећања до природне величине, док је посебан значај у свом раду придавао снимању уметничких дела других аутора, попут Уроша Предића, Стеве Тодоровића, Ђорђа Јовановића и нарочито снимању и умножавању дела свог прослављеног брата Паје Јовановића, са којим је и заједно излагао на Балканској изложби у Лондону 1907. године.
Утицај старијег брата био је несумњив, нарочито када су у питању портрети у уљу сликани по фотографији, о чему сведочи и оглас који је сâм Милан дао у листу „Мали журнал” 1908, где се између осталог каже:
„Милан Јовановић, дворски фотограф Краља Миланова 46 препоручује се грађанству… Портрете најмодерније израде, пигмент слике, аквареле обичне израде и у боји, уметнички израђене слике масним бојама на платну по свакој старој фотографији”. Овај златни период рада фотографског студија Милана Јовановића траје све до почетка Првог светског рата.

                                           Портрети познатих

Као војник у Првом светском рату Милан Јовановић је прешао Албанију, дошао до Бизерте, а потом отишао на опоравак у Фиренцу. Његов боравак у Италији доводи се у везу с принцем Ђорђем Карађорђевићем, који је управо њега одредио за свог посилног.
Захваљујући фотографском искуству и знању, добио је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије Уфићи. Када се по завршетку рата вратио у Београд, обновио је рад свог атељеа, али ће то кратко трајати, јер је већ 1922. одлучује да се повуче из посла.

Из брака са Даринком Хаџи Костић имао је три сина и једну ћерку Софију-Соку, која је умрла млада за време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу. Најстарији син који је носио име деде Стевана био је инжењер, други Душан-Ђукин био је даровит вајар, док је трећи Павле, по професији хемичар, био отац наше чувене редитељке Соје Јовановић. Незванично, Милан је имао и ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио као млад док је боравио на студијама у Паризу, али којег су, због очувања угледа породице, оцу Стевану представили као ванбрачног Пајиног сина. Чика-Милан, како су га из милоште звали, окренуо се у позним годинама својој породици и другој великој љубави – филозофији. С обзиром на то да је био начитан и знао неколико светских језика, опробао се и као преводилац појединих филозофских дела на српски језик. Умро је 1944. у породичној кући у београдској Скендербеговој улици 29.
Атеље Милана Јовановића је почетком 20. века представљао стециште монденског света у Београду. Поред чланова династија Обреновић и Карађорђевић, које је као један од неколико дворских фотографа био у обавези да снима, глумци и глумице Народног позоришта били су његови редовни модели и гости. На његовим фотографијама, забележена су готово сва значајна имена позоришне уметности тог доба: Вела Нигринова, Пера Добриновић, Милош Цветић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Софија-Цоца Ђорђевић и многи други. Поред глумаца омиљени модели били су му писци, књижевници, сликари.
И данас су чувени и незаобилазни његови портрети Боре Станковића, Милована Глишића, Бранислава Нушића, Љубомира Ненадовића, Лазе Костића, Ђорђа Крстића, Ане Маринковић, Ђорђа Јовановића, Стеве Тодоровића и других. Ту су и професори универзитета, лекари, адвокати, официри, трговци, … уопште, сав виђенији свет тадашње престонице. Неретко у тој изузетној галерији портрета личности могу да се нађу праве сјајне психолошке студије (Бора Станковић) или портрети из којих зрачи префињеност, грациозност и елеганција (Ана Маринковић).

Дискретни
шарм буржоазије

Колико је атеље Милана Јовановића у то време био вредан и пословно успешан речито говори и оглас дат у дневним новинама од 5. августа 1907, где се каже:
„Милан Јовановић дворски фотограф, Краља Милана улица 46-телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле, репродукције разне израде по свакој старој слици, групе, табло-е. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом. Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7 сати у вече”.

Поред портрета Милан Јовановић је сликао и ведуте Београда и околине, штампао разгледнице, таблое, а фотографије су му често биле објављиване у новинама „Мали журнал”, „Недеља”, „Балкански рат у слици и речи”, „Илустровани Балкан”, „Орао”, „Пијемонт”, „Вечерње новости”… Поред свега, био је и утемељивач Српског фотографског удружења.

Са правом може да се каже да је Милан Јовановић био истински хроничар једног времена и једне средине. Иако је често био приморан да чини уступке у раду са широм публиком, која је желела снимак управо из његовог атељеа, Милан Јовановић је у суштини тежио да изађе из уобичајених оквира фотографског рада. Следио је нова стремњења и био пријемчив за ликовност тада важних уметничких праваца симболизма и сецесије. Зато није случајно што се у неким његовим радовима могу наћи и почеци модерне српске фотографије.  Фотографије потписане фирмом Milan Jovanovitch. Belgrade / Photographe de la cour Royale/ и данас, након сто и више година, плене неодољивим, дискретним шармом старе престоничке буржоазије.

Фотографије преузете
из књиге Горана Малића
„Милан Јовановић”

Преузето из „Политикиног забавника“.