Свети Сава школска слава

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.[1]

Садржај Биографија До одласка на Свету гору Боравак на Светој гори Оснивање Хиландара У Србији (1207—1217) Одлазак из Србије и мисија у Никеји Први српски архиепископ Односи са Радославом и прво ходочашће Друго ходочашће и смрт Достигнућа Црквени великодостојник Ктиторска делатност Законодавац Књижевник Свети Сава у традицији и уметности Култ светог Саве Свети Сава у књижевности Свети Сава у уметности Свети Сава у народној традицији Напомене Библиографија Извори Литература Референце Препоручена литература Погледајте и…

Биографија

До одласка на Свету гору

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Теодосије. Житије св. Саве

Растко Немањић је рођен око 1175. године¹ као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг[2].

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца[3] и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.²

Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље) [4]³Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања[5]⁴

У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.[6] Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.[7]

Боравак на Светој гори

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

Теодосије. Житије св. Саве
(о доласку потере на Свету гору коју је послао Стефан Немања за Растком)

Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште[8]. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору⁵ где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка[8]. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед⁶.

Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Теодосије. Житије св. Саве
(Сава властелинима из потере након што се замонашио)

У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности[7]. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности[9]. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.[9].

У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким⁷ тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио⁸ у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.

Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва[10][11]. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили[12][13]. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао[14].

У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру[15].

Оснивање Хиландара

Манастир Хиландар

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда[15] Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати[15]. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године[16]. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда[16]. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника[17]. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти св. Симеона)

Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе[18]. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен[18]. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду[19].

До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори[20]. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.

Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер[20], те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.⁹

Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата[25]. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

У Србији (1207—1217)

Свети Сава, икона из Хиландара

Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера највероватније у зиму 1206/07. године[26]. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован[26]. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. По Доментијановим речима, Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности[27].

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији Сава је морао да се укључи и у државничке послове. По упуствима брата Стефана учествовао је у двема дипломатским мисијама. Прва, у којој је требало да преговара са Стрезом, бугарским великашем¹⁰, завршила се неуспешно. Много значајнију дипломатску мисију Сава је обавио када је 1220. године Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II. Тада је Сава вештом дипломатијом успео да угарског краља претвори од српског непријатеља у пријатеља[29]. Доментијан и Tеодосије објашњавају успех ове мисије Савиним чудотворним моћима.

И дођох са часним моштима у Хвосно.
Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање.
(Долазак св. Саве у Србију с моштима св. Симеона)

Краљ Андрија je септембра 1217. кренуо из Сплита у крсташки поход. Само што је испловио, велики жупан Стефан је по други пут од папе затражио краљевску круну. Папа Хонорије III послао је свог легата са круном којом је Стефан крунисан.¹¹

У српској историографији је уврежено мишљење да се Сава није слагао са братовљевом прозападном, односно проримском политиком и да је зато љут отишао из Србије у Свету гору[30]. Оболенски оспорава ово мишљење и сматра да je Сава остао у добрим односима са Стефаном, наводећи како је Стефан 1216. Саву називао учитељем и саветодавцем. Пре одласка из Србије Сава је радио на организовању монашког живота у Студеници и учествовао је у избору новог игумана[31], тако да је мало вероватно да је Сава кренуо у важну дипломатску мисију у Никеју без претхоног саветовања са братом.

Савин однос према римској цркви је одраз оштре подељености између источног и западног хришћанства раног 13. века[32]. У доба првих Немањића постојала је извесна црквено-политичка отвореност коју су заступале и ондашње папе[33]. Стефан Првовенчани јасно је раздвајао различите нивое свог политичког, црквеног и верског деловања[34]. Иноћентије III (1198—1216) је водио црквену политику великог стила и успео је да успостави духовну супрематију над Србијом и Бугарском. Сава и људи око њега без сумње су сматрали папу за изузетнан ауторитет у духовним питањима, а извесне теолошке разлике између Истока и Запада или су им биле непознате или, што је вероватније, нису изгледале непремостиве. На однос раних Немањића према римокатоличкој цркви утицала је и чињеница да је приморски део земље био насељен католицима[35]. Сава вероватно није видео ништа спорно ни проблематично у томе што је он свега неколико година након што је његов брат добио круну из Рима отишао у Никеју где је био хиротонисан за првог српског архиепископа.¹²

Одлазак из Србије и мисија у Никеји

Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века, а исто тако сложена црквена ситуација у Србији¹³ [36] биле су позадина мисије Саве Немањића у Никеји чији је резултат била аутокефалност Српске цркве.

По свој прилици Сава се на мисију одлучио у договору са Стефаном. Из Србије је прво отишао у Хиландар одакле је извесно време одржавао преписку с братом[37]. На пут у Никеју Сава је пошао 1219. године.¹⁴ У Никеји, Саву су дочекали Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло I Сарантен. Сава је с царем био родбински повезан, али је за успешност мисије сигурно био важнији Савин лични углед.¹⁵ У вези с оновременим политичким околностима присне везе су одговарале и Србији и Никејском царству. Византији свакако није било свеједно што се Србија Стефановом крунисањем прибилижила Риму и што се Стефан крунисао круном коју је послао римски папа[38]. Војни успеси Теодора Анђела, епирског владара, отежавали су Ласкарисов положај, па је побољшање односа са балканским државама могло донети Никеји корист. Сава је као вешт дипломата и угледни духовник успео да постигне споразум повољан по обе стране. Истовремено су донесене две одлуке којима је Сава хиротонисан за архиепископа и којом је српска црква стекла аутокефалију¹⁶.

Српска аутокефалија била је више формално него суштински ограничена тиме што је приликом богослужења прво требало да се помиње име цариградског патријарха испред других епископа. У административном и црквеноправном погледу Српска црква је добила право да неограничено бира и и хиротонише архиепископа и друге епископе[39]. Савина хиротонија довела је до деликатног проблема у области канонског права. Византијско црквено право забрањивало је да се једна одређена личност препоручи за неку дијецезу. Теодосије и Доментијан, знајући за ову потешкоћу напомињу да је Сава прво за положај архиепископа предложио једног од својих сапутника, што је мало вероватно[40]. По свој прилици Синод и патријарх санкционисали су цареву одлуку којом је Сава постао први српски архиепископ.

Први српски архиепископ

Црква Светог Спаса у манастиру Жича

Приликом повратка из Никеје у Србију Сава се једно краће време задржао на Светој гори, а нешто дуже боравио је у Солуну, у манастиру Филокал[41]. Савин боравак у Солуну имао је великог значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон светог Саве (Крмчија светог Саве).¹⁷ Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве[42].

Сава се вратио у Србију 1220. године. Прво се састао с братом, затим је отишао у Студеницу да би се поклонио очевом гробу да би на крају отишао у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија) укључујући и архиепископију у Жичи. За епископе је поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара. Одредио је још једну групу ученика који су постали презвитери (протопопови) и чији је задатак био да као његови заступници (егзарси) мисионаре по земљи и успостављају хришћанске законе о браку, као и да искорењују незнабоштво[43]. На дугој проповеди у Жичи Сава је осудио нека јеретичка учења.¹⁸ У борби против јеретика Сави су помагале и световне власти, пре свега његов брат Стефан Првовенчани.

Успостављање самосталне Српске архиепископије чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, неминовно је морало довести до сукоба с Димитријем Хоматијаном, охридским архиепископом. Маја 1220. године он је Сави послао писмо у коме је пребацивао Сави начин живота који је водио, али главна тема овог писма је било изузимање три епископије испод његове власти. По свој прилици, Сава није ни одговорио на овај изазов. Сукоб се сам по себи угасио, а аутокефалност Српске цркве су још за Савина живота признали поглавари других православних цркава.

Односи са Радославом и прво ходочашће

Стефан Првовенчани je умро 1228. године. Пред крај владавине успоставио је добре односе са Теодором Анђелом, епирским владаром. Радослав, Стефанов наследник, оженио се 1219/20. Аном, Теодоровом ћерком, због чега ће током његове владавине епирски утицај бити изузетно снажан у српској политици. Радослава је у Жичи крунисао архиепископ Сава.

Радослав се дописивао са Димитиријем Хоматијаном, охридским архиепископом, у вези са недоумицама око службе и црквене дисциплине[44]. Поједини српски историчари сматрали су да је Радослав на овај начин хтео да врати Српску цркву под власт Охридске архиепископије и да је Сава незадовољан овим дешавањима одлучио да напусти Србију и оде на ходочашће у Свету земљу[45]. Оболенски релативизује ово гледиште наводећи да није логично да Сава напусти Србију ако је његово животно дело, аутокефалија српске цркве, у опасности[46]. У Савиним биографијама наглашени су добри односи које је имао с Радославом, чији је избор за краља Сава подржавао и кога је и сам крунисао[46]. Доментијан наводи да се краљ тешка срца растао од Саве, тако да разлоге за Савино прво ходочашће пре треба тражити у његовој жељи да обиђе света места, побољша богослужење угледајући се на старе хришћанске центре и да учврсти положај српске цркве успостављањем контаката са источним патријаршијама[46].

Године 1229. Сава је из Далмације отпловио за Палестину. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку, прошао је кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, Јована Дуку Ватаца, а затим је отишао на Свету гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару. У зиму 1229/30. највероватније је боравио у Солуну где се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање имало је великог значаја за развој богослужења у српској цркви[47]. На овом путу, Сава је сигурно проучиоЈерусалимски типик по коме је организован живот у манастиру Светог Саве Освећеног. По повратку у Србију 1230. у богослужбену праксу српске цркве унео је неке елементе из овог типика.

Друго ходочашће и смрт

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато[48]. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.

Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.

Достигнућа

Црквени великодостојник

Епископија	Седиште
Жичка (архиепископија)	Жича
Рашка	Црква светих апостола (Рас)
Призренска	Света Богородица Љевишка
Липљанска	Света Богородица Грачаничка
Зетска	манастир Светих арханђела на Превлаци
Хумска	Света Богородица Стонска
Топличка	црква Светог Николе код Куршумлије
Будимљанска	црква Светог Ђорђа код Иванграда
Дабарска	Свети Никола код Прибоја
Моравичка	црква Светог Ахилија
Хвостанска	Мала Студеница

Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године[49]. Вероватно већ у рано пролеће 1220. године започео је рукоположење епископа[50]. Сава је Српску архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе[51]. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој територији[52]. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.

Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.

Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима[53]. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног, источног монаштва[53]. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.

У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства)[53].

Ктиторска делатност

Детаљније у Ктиторска делатност Светог Саве

Манастир Ксиропотам на Светој гори

Ктиторска делатност Светог Саве којом је почео да се бави још као светогорски монах била је веома интензивна, да би свој врхунац доживела током Савиног рада на успостављању и организовању аутокефалне српске цркве.

Своју градитељску делатност започео је у Ватопеду[54]. На Светој гори је Сава заједно са својим оцем, тада монахом Симеоном, даровао и велики број других манастира. Приликом обиласка Свете горе они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Убрзо су Сава и Симеон отпочели рад на оснивању српског манастира на Светој гори. Заједно са великим жупаном, Стефаном Немањићем, обновили су потпуно запуштени манастир Хиландар. У подизању Хиландара Сава је имао веома значајну улогу[55]. После Хиландара, Сава је постао ктитор још једне самосталне монашке установе, келије у Кареји. Током 1199. постао је ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Ови манастири су толико страдали од разбојничких напада с краја 12. века да је то довело у питање њихов опстанак. Сава се побринуо за браство манастира Каракала, обновио је разорена здања и набавио је храну за манастир. У Ксиропотаму је подигао цркву и дао да се изради живопис. Манастир Филотеј је нарочито тешко страдао, па је Сава знатно допринео његовој обнови. У Цариграду је Сава даровао манастир Богородице Евергетиде где је сматран за ктитора, а у Солуну се за њега везује оснивање манастира Филокала.

Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године[56]. Под његовим руковoдством је живописана Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.

Сава је такође даровао бројне цркве и манастире у Палестини. Ту је основао и један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходочаснике. Главно ктиторско право, помињање у службама, Сава је стекао у још неколико цркава у Палестини: у витлејемској Цркви Христовог рођења, у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, као и у александријској цркви приликом своје друге посете Блиском истоку.

Мотиви овако замашне ктиторске делатности су поред искрене побожности били и политичке природе. Међу главним циљевима били су учвршћивање српске државе и младе аутокефалне Српске архиепископије.[57]

Законодавац

С правном проблематиком Сава се први пут морао упознати током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91). Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морала да прати и правна, с обзиром да је морао потписивати уговоре о куповини имања и слично[58]. Оснивање манастира Хиландара пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.

Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве[59].

У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства[60].

По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве)[61]. Током Савиног боравка у Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.

Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.

За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.

Књижевник

Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности [62] Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. [63] Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. [64] Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. [64] У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.

Свети Сава у традицији и уметности

Култ светог Саве

Смрт светог Саве ван Србије и његова сахрана у Бугарској изазвали су велико незадовољство у Србији[65]. Краљ Владислав је уложио значајне дипломатске напоре да се Савини посмртни остаци пренесу у Србију. Преговори су трајали дуго и у први мах нису довели до конкретних резултата[66]. Затим је Владислав лично отишао у Трново у посету свом тасту, бугарском цару, с намером да преговара о овом проблему. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију.¹⁹

По повратку у Србију Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. Савино тело је положено у гроб у Милешеви[67]. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Григорије Синаит га је сматрао великим светитељем, Сава III га је назвао светим и великим апостолом и архијерејом српским[68], док је за архиепископа Данила Сава био светилник отачаствију (…) господин наш и учитељ.

Савин култ се развио у целом српском народу. Нарочито је јак био у местима која су на било који начин била повезана са његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао Стефан Вукчић Косача који је узео титулу херцега од светог Саве.

Спаљивање моштију св. Саве 1594. године

У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом[70]. У то доба Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње српске државе. Ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете горе у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији тако да су га поседовале многе библиотеке. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против католика истиче светог Саву као личност на коју се треба угледати.

Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњевић, босански бискуп, написао је почетком 17. века прву биографију светог Саве која нема историјску већ искључиво књижевну вредност. С поштовањем о светом Сави су писали дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и Павле Ритер Витезовић[71]. Поред Срба, на ходочашће у Милешеву долазили су и Јевреји и Турци.

Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810. године.

Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији. Као школска слава дан светог Саве се није прослављао само у пероду комунистичке власти у Југославији да би се та пракса поново успоставила након његовог завршетка.

Свети Сава у књижевности

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.

У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.

Свети Сава у уметности

Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин портрет.

Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од више чинилаца: круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа (српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава био ктитор), стања и тенденција у српској уметности и тренутних политичких, црквенополитичких и културних прилика.

Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници

Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља[73] — које су често наглашаване и у каснијем сликарству. У иконографији 13. века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах (Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју. У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.

У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и на развој иконографије светог Саве[74]. Његова сложена личност допринела је развоју великог броја иконографских типова[74]. И поред извесних специфичности и у време турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као архијереј и учитељ, присутан још од 13. века. Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном. Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца.

Барокни утицаји у српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса[75]. Врхунац ликовног култа Саве и Симеона 18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.

Свети Сава у народној традицији

У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања[76]. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.

Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава[77].

У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту[78]. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд[79]. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед²⁰. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.

Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.

Напомене

1. Различити аутори наводе различите године рођења: Шафарик, Ст. Новаковић и Н. Крстић узимали су некад 1169. годину. Касније, та граница се померила прво на 1173. (И. Павловић), затим 1174 (М. Вукићевић, В. Ћоровић), на 1175. (А. Гавриловић, Н. Радојчић) и 1176. (Љ. Јовановић). Павле Поповић указује на чињеницу да је ово помицање године рођења св. Саве у директној вези са хронологијом у Савиним делима.

2. У својој психолошко-биографској реконструкцији Савиног живота Станоје Станојевић сматра да се Растко није интересовао за успехе свога оца и уопште за државничке ствари. По његовим речима „од природе склон верском заносу, Растко се још као сасвим млад предао вери и верском утицају“. Ипак, иако је Расткова (Савина) побожност несумњива, модерна историографија оспорава да је он од најранијег живота сам себе искључивао из свакодневних, па и државничких токова.

3. О засебној области датој Растку на управу извештава Доментијан, али Станојевић у својој студији одбацује ову вест јер није могао да је уклопи у своју слику младог Растка као религиозног аскете. Коначну потврду ове вести дао је својим открићем Михаило Динић који је пронашао Лучићев препис уговора Стефана Немање са Сплитом где се Растко наводи као управитељ хумске земље поред Вукана, Немањиног најстаријег сина који је био управник у Зети, видети Мошин (1979), 102.

4. Посебан државноправни статус Хума на који указују специфичне обавезе за ову област у међународним уговорима са Сплитом и Дубровником показује да су управитељи ове области имали конкретне и не мале дужности.

5. У српској историографији једно време било је популарно мишљење (које је унето и у чланак о светом Сави у „Енциклопедији Југославије“) да је Немања послао свога сина на Свету гору са срачунатим политичким мотивима. Ово мишљење је углавном одбачено јер нема никаквог упоришта у изворима и занемарује очигледну верску мотивацију овог Савиног чина.

6. Ни извори ни модерни историчари се не слажу око места где се Сава замонашио. Стефан Немањић (потоњи Стефан Првовенчани) тврди да се то десило у Ватопеду (Светосавски зборник II, 37-38). Доментијан наводи два одвојена пострижења — једно у Светом Пантелејмону и друго у Ватопеду. Оболенски наводи могућност да се у питању два сукцесивна монашка звања, односно примање мале и велике схиме. Велику схиму примају само они монаси који су се заветовали на најстрожи монашки живот.

7. Политички разлози проистицали су из тадашњих односа Србије са Византијом. Наиме, Стефан Немањић се након српског пораза у бици на Морави (1190) оженио Евдокијом, кћерком Алексија III Анђела, брата тадашњег византијског цара Исака II Анђела. Априла 1195. у Византији је дошло до преврата којим је на престо дошао Алексије III и тако је Стефан Немањић постао зет византијског цара. Није познато да ли је било византијског притиска на Немању да напусти престо, али је сигурно да је новоуспостављена ситуација имала удела у његовој одлуци.

8. Писмо није сачувано али га спомиње Стефан Нeмањић у Симеоновом житију.

9. Историчари се не слажу око тога када се та посета догодила. Станоје Станојевић сматра да је она вероватно била 1203. године[21]; Мошин је смешта у 1204[22]; док Живојиновић мисли да је он тамо боравио 1200. или 1201. године [23] када су га три епископа под председништвом Константина Месепотамита рукоположили за архимандрита[24].

10. Добромир Стрез био се одметнуо након смрти бугарског цара Калојана и приклонио се Стефану Немањићу. Убрзо се одметнуо и од српског великог жупана и угрожавао је своје суседе из снажно утврђеног града Просека. Убрзо након Савине безуспешне мисије, Срез је убијен. То су највероватније учинили његови људи који се нису слагали са политиком коју је водио[28].

11. Питање Стефановог крунисања изазивало је много недоумица у српској историографији. Извештаји западних и српских извора разликују се у свим битним појединостима везаним за крунисање. Тома, сплитски архиђакон, напомиње да је Стефан одмах по Андријином одласку у крсташки поход упутио изасланике у Рим по краљевску круну. Андреа Дандоло, млетачки хроничар из 14. века, потврђује вести архиђакона Томе. С друге стране, Доментијан тврди да је Сава након повратка из Никеје (најраније 1220. године) упутио изасланике у Рим да траже од папе краљевску круну; папа му је изашао у сусрет и Сава је крунисао брата. Теодосије детаљно описује саму церемонију крунисања, али не помиње одакле је круна дошла. И по њему Стефана је крунисао Сава. По свој прилици српски извори настоје да увећају Савину улогу у овим дешавањима, а Теодосије још настоји да искључи сваку улогу Рима и папе.

12. Мишљење да су се Стефан и Сава разилазили у питањима верске политике први је заступао Иларион Руварац, а с њим су се слагали и С. Станојевић, В. Ћоровић, Ј. Радонић и други. Супротно мишљење заступали су Дворник, Слијепчевић и Хафнер, док је Димитрије Богдановић по овом питању био неодлучан.

13. О питањима црквене јурисдикције у српским земљама пре стицања аутокефалности видети Калић (1979), 27—53.

14. Извештаји Савиних биографа Доментијана и Теодосија и поред извесних разлика слажу се у свим битним појединостима. По њима разлог Савиног пута у Никеју био је у вези са неким послом око Хиландара, што је вероватно измишљени детаљ којим се хтело постићи да Сава изгледа што скромније.

15. Теодор I Ласкарис и Стефан Немањић били су ожењени двема сестрама, Евдокијом и Аном, кћеркама Алексија III. Ипак ова родбинска веза није могла бити нарочито снажан гарант добрих односа јер је Стефан још првих година 13. века отерао на понижавајући начин своју жену из Србије. Штавише након што је протерао Евдокију Стефан се оженио Венецијанком Аном Дандоло, унуком Енрика Дандола који је био огорчени непријатељ Византинаца. Тарнанидис из овога закључује да Савино сродство с царем није имало значајнијег утицаја приликом црквено-дипломатске мисије.

16. Поједини српски историчари (међу њима и Станоје С. Станојевић) сматрали су да је српска црква ове привилегије добила у две етапе. Станојевић је сматрао да је 1219. Сава хиротонисан за архиепископа, а да је Српска црква тек десет година касније добила аутокефалију. Међутим, Савини биографи истичу да су се оба чина одиграла истовремено. Модерна историографија углавном одбацује претпоставку да је реч о временски удаљеним догађајима. Тако Тарнанидис напомиње да, ако је било временског размака од 10 година, Савини биографи не би пропуситли прилику да то наведу јер би онда положај Српске цркве био гарантован одлукама два цара (Теодор Ласкарис и Јован Ватац) и два патријарха (Манојло и Гермна).

17. Миодраг Петровић сматра да је Сава морао, због сложености и самосвојности српске редакције Номоканона, да започне овај рад више година пре рада на стицању аутокефалије за Српску цркву. Он даље наводи да је тај рад могао почети још 1204. године када је Сава поставо архимандрит “по грчком закону да буде архијереј“. Петровић допушта могућност да су светом Сави приликом израде Номоканона помагали неки учени Грци или Руси али да главне одредбе које прилагођавају канонске одредбе српским приликама и кратка објашњења придодата од стране Саве Немањића указују на његов кључни удео у настанку овог законског споменика.

18. Име јереси против које је говорио није поменуо, али се на основу изложеног с великом сигурношћу може тврдити да је у питању богумилство, против кога се борио још Савин отац Стефан Немања.

19. У Трнову је Савино тело почивало у цркви Светих четрдесет мученика. Током археолошких ископавања која су обављена у јесен 1972. пронађен је празан гроб у коме је Савино тело краткотрајно почивало.

20. Тако у краткој српској народној песми „Женидба месечева“ стоји: Богу даше небеске ширине (…) / Светом Петру велике врућине/ Светом Сави на води ледове[80].

Библиографија

Извори

• Списи св. Саве, приредио В. Ћоровић, Београд-Сремски Карловци 1928.
• Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Т. Јовановић, Београд 1998.
• Теодосије, Житија, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 5, Београд 1988.
• Списи светога Саве и Стевана Првовенчаног, модерном српском језику прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Доментијан, Житије светог Саве, прир. Љ. Јухас-Георгиевска и Т. Јовановић, Београд 2001.
• Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона, прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Светосавски зборник II, Посебна издања СКА 125, Београд 1938. (у оквиру ове збирке налази се писмо Димитрија Хоматијана архиепископу Сави из 1220. које је коментарисао и превео Г. Острогорски као и пролошко житије светог Саве)
• Н. Дучић, Крмчија Морачка, ГСУД II/8 (1877) 34—134.

Литература

• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• И. Божић, Свети Сава у предању, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 389—395.
• И. Дујчев, Свети Сава у бугарској историји, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 443—452.
• В. Ђурић, Лик светога Саве у књижевности, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 223—230.
• В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 245—258.
• М. Живојиновић, О боравцима светог Саве у Солуну, Историјски часопис XXIV (1977), 63—71.
• М. Живојиновић, Ктиторска делатност Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 15—25.
• М. Живојиновић, Стефан Немања као монах Симеон, Међународни научни скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Септембар 1996 (ур. Јованка Калић), Београд 2000, 101—113.
• П. Ивић, О језику у списима светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 167—175.
• М. Јакновић, Епископије српске цркве 1220. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 73—84.
• Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 27—52.
• В. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 232—243.
• Д. Медаковић, Историјске основе иконографије св. Саве у XVIII веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 397—405.
• Д. Милошевић, Иконографија светога Саве у средњем веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 279—318.
• В. Мошин, Правни списи Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 101—128.
• О. Недељковић, Свети Сава и рашка правописна школа, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 177—188.
• Д. Оболенски, Шест византијских портрета (Свети Сава), Београд 2004, 133—191.
• П. Поповић, Свети Сава, Београд, 1932. (репринт 2004)
• М. Петровић, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила—српског Номоканона, Историјски часопис 49 (2002), 27—45.
• С. Радојчић, Лик светога Саве у Доментијановом животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 215—221.
• С. Станојевић, Свети Сава, Београд 1935.
• Г. Суботић, Иконографија светога Саве у време турске власти, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 343355.
• Ј. Тарнанидис, Колико је Св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 55—63.
• А. Е. Тахиос, Улога Светога Саве у оквиру словенске књижевне делатности на Светој гори, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 85—89.
• Ђ. Трифуновић, Удвајање и понављање као начело књижевног дела светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 189—199.
• В. Ћоровић, Педесет легенди о Светом Сави, Београд 1995. (извор)
• Б. Ферјанчић, Автокефалнст српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 65—72.
• С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XVI веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 381—388.
• Сима Ћирковић, Проблеми биографије Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 7—13.

Преузето са: http://www.istorijskabiblioteka.com

O Божићу

БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ 

Иако је Васкрс највећи хришћански празник – празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситељa света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа.

Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусрбно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и „дреше“ се онима који их вежу.

Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве.

Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње кла-ло и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прих-ватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу, Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта символише бадњак? Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где ce обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.

Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другiма празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваи-стину се роди!“

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења .Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.

Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“. 

Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница 

Рaно ујутро на Божић, домаћица замеси теcто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божић у урбаној средини Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво. и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.

Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:

„Нема дана без очнога вида

нити праве славе без Божића!“

Божић-празник деце Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростиви грех. Уосталом Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.

Заштићена природна добра у Србији

Teritorija Srbije, kao i čitavo Balkansko poluostrvo, odlikuje se izvanrednim bogatstvom i raznovrsnošću živog sveta koji ovo područje svrstava u jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta. Srbija zauzima samo 2,1% Evropskog kontinenta, a na njenom prostoru živi:

• 74 % faune ptica Evrope

• 67 % faune sisara Evrope

• 51 % faune riba Evrope

• 49 % faune gmizavaca i vodozemaca Evrope

• 39 % vaskularne flore Evrope

 

U Srbiji je, do sada, zvanično registrovano oko 44.200 taksona biljaka, životinja i gljiva. S obzirom da mnoge grupe organizama nisu dovoljno istražene, pretpostavlja se da u Srbiji živi oko 60.000 taksona.

 

NACIONALNI PARKOVI

 

Veliki deo biodiverziteta u Srbiji sadržan je u okviru zaštićenih prirodnih područja, posebno u Nacionalnim parkovima. To su područja od izuzetnog prirodnog i kulturno-istorijskog značaja sa očuvanom ili samo neznatno izmenjenom autohtonom prirodom, velikim biološkim diverzitetom, endemičnim, reliktnim ili endemoreliktnim biljnim i životinjskim vrstama, očuvanim autohtonim ekosistemima, geološkim, geomorfološkim i hidrološkim specifičnostima, kao i značajnim kulturno-istorijskim spomenicima i etnološkim vrednostima.

Nacionalni parkovi obezbeđuju jedan od najviših, integralnih oblika zaštite prirode koji je zasnovan na ekološkom konceptu da se biljne i životinjske vrste, njihove populacije, biocenoze i ekosistemi, najefikasnije mogu zaštititi kroz celovitu zaštitu njihovih prirodnih staništa (tzv. in situ zaštita biodiverziteta).

 

Nacionalni park „Đerdap” 

 

Nacionalni park „Đerdap” je osnovan je 1974. godine. Nalazi se u severoistočnoj Srbiji, na granici sa Rumunijom. Prostorno je najveći Nacionalni park, zahvata površinu od 64.000 ha. Park se nalazi na desnoj obali Dunava i prostire se od Golupca do Karataša (kraj Kladova) u dužini od oko 100 kilometara. Obuhvata uzani šumoviti brdsko – planinski pojas uz Dunav koji su izdiže od 50 do 800 metara nadmorske visine.

 

Osnovni prirodni fenomen područja je Đerdapska klisura Dunava, najduža i najveća klisura probojnica u Evropi, duga oko 150km. Najuži deo klisure, gde je Dunav najdublji, poznat kao „Veliki Kazan“, istovremeno je i najatraktivniji deo čitavog područja.

 

U hidrografskom pogledu, Đerdapom dominira neposredni sliv Dunava, uključujući i njegove pritoke.

 

„Đerdapska klima“ je modifikovana umereno-kontinentalna klima. Ona se odlikuje nešto nižim temperaturama i većom relativnom vlažnošću vazduha u odnosu na klimu okolnih oblasti. Za ovo područje karakteristična je velika oblačnost, kao i česte i dugotrajne magle, posebno u zimskim mesecima. Đerdapska klisura je, zbog relativno velike nadmorske visine, bogata padavinama koje su pravilno raspoređene tokom godine. Za Đerdap je karakteristično i oslabljeno dejstvo vetra.

 

Osnovna odlika Nacionalnog parka „Đerdap“ je velika šumovitost (64%), veliko bogatstvo i raznovrsnost flore i faune kao i bogatstvo kulturno – istorijskim spomenicima od najstarijih epoha pa do danas.

 

Flora i vegetacija

 

Đerdap je jedan od najvećih, najznačajnijih i najsevernijih evropskih refugijuma šumske flore i vegetacije, koje su tu našle sigurno utočište za vreme ledenih doba.. Na području Đerdapa prisutno je danas preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter. Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je njihovo izuzetno florističko bogatstvo od preko 1100 taksona vaskularnih biljaka (oko 30% ukupne flore Srbije) gde se izdvajaju tercijarni relikti dendroflore: Corylus colurna L. (mečja leska), Celtis australis L. (koprivić), Juglans regia L. (orah), Syringa vulgaris L. (jorgovan), Taxus baccata L. (tisa), Fraxinus ornus L. (crni jasen), Ilex aquifolium L. (božikovina). Ove vrste zajedno sa Fagus sylvatica L. (bukva), Quercus petraea (Matt.) Liebl. (kitnjak), Quercus cerris L. (cer) i Quercus farnetto Ten. (sladun) obrazuju mešovite šumske zajednice.

 

Fauna Na području nacionalnog parka Đerdap zabeleženo je ukupno 150 vrsta ptica, 57 vrsta riba, 49 vrsta sisara, među kojima 6 vrsta slepih miševa od kojih su 3 vrste na evropskoj crvenoj listi i 17 vrsta glodara.   Kulturno-istorijsko nasledje Područje Nacionalnog parka „Đerdap“ obiluje značajnim kulturno-istorijskim spomenicima. Počev o poznatog „Lepenskog vira“, arheološkog nalazišta iz doba neolita, preko čitavog niza drugih praistorijskih i antičkih spomenika i obeležja iz rimskog perioda,, među kojima je najpoznatija „Trajanova tabla“ iz 101. godine nove ere, sve do srednjevekovnih spomenika kakva je tvrđava Golubački grad.

 

U okviru nacionalnog parka proglašeno je i 8 rezervata prirode i jedan predeo izuzetnih odlika (Veliki i Mali Štrbac)

 

Ugroženost

 

Izgradnjom hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap“ i formiranjem Đerdapskog jezera (1971. godine), bitno su izmenjeni prirodni uslovi u dolini Dunava. Ispod nivoa jezera nestali su jaki vrtlozi. Jezerska voda je prodrla u doline pritoka Dunava pri čemu su nastali manji i veći jezerski zalivi među kojima je najveći u dolini Porečke reke.

Podizanjem nivoa jezera, potopljena su staništa nekih retkih biljaka. Potapanjem dolin­skih livada kod Tekije uništena je jedina populacija banatskog šafrana (Crocus banaticus Gay) u Srbiji, a potapanjem staništa u Malom i Velikom Kazanu nestala je đerdapska lala (Tulipa hungarica Borabás).

 

Međunarodni značaj

 

Zbog svog graničnog položaja Nacionalni park „Đerdap“ je planiran da sa svojom prirodnom celinom u Rumuniji bude uključen u Mrežu pograničnih područja, a zbog izuzetnih kulturno-istorijskih spomenika i očuvane autohtone prirode predložen je da bude uvršten u UNESCO-vu listu svetske prirodne i kulturne baštine  i u svetsku mrežu rezervata biosfere kroz program Čovek i bisfera.

 

 

Nacionalni park „Šarplanina“

 

Nacionalni park „Šarplanina“ je „najmlađi“, osnovan 1986. godine i obuhvata deo severne strane masiva Šarplanine (u jugozapadnom delu Kosova i Metohije). Zahvata površinu od 39.000 ha.

 

Šarplanina je tipično visokoplaninsko područje sa 30 vrhova preko 2500 m visine i čak 100 vrhova preko 2000 m. Najviši vrh je Bistra od 2.661 m n.v. Na Šarplanini su gotovo na svakom koraku prisutni tragovi ledenih doba sa čitavim nizom ledničkih  cirkova i jezera. Ima ih čak 25 iznad 1900 m nadmorske visine. Među njima se po veličini posebno ističu Livadičko i Jažinačko jezero.

 

U hidrološkom pogledu, područje Nacionalnog parka je izuzetno bogato vodom i pripada slivovima reka Lepenac i Prizrenska Bistrica koja u delu svoga toka formira prekrasnu klisuru.

 

U klimatskom pogledu, na ovom prostoru se “sudaraju” mediteranski i kontinentalni uticaji. U podnožju, duž dolina Prizrenske Bistrice i Lepenca oseća se uticaj submediteranske klime, dok na najvišim vrhovima vlada surova i hladna planinska klima. Sve to uslovljava i objašnjava istovremeno prisustvo izuzetno velikog broja različitih biljnih vrsta, koje na Šarplanini grade najrazličitije biljne zajednice.

 

 

Flora i vegetacija

 

Šarplanina predstavlja jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta na Balkanskom poluostrvu. Sa oko 2000 vrsta vaskularnih biljaka, Šarplanina obuhvata oko 56 % flore Srbije. Posebnu vrednost čini 20 lokalnih endemita među kojima su: hajdučica kralja Aleksandra (Achillea alexandri regis), šarplaninski šafran (Crocus scardicus), Derfelerova petoprsnica (Potentilla doerfleri) i ljubičice Viola grisebachiana i Viola dukadjinica. Na Šarplanini su prisutne brojne reliktne i endemo-reliktne vrste kao što su: balkanska diaskorea (Dioscorea balcanica), srpska ramonda (Ramonda serbica), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), molika (Pinus peuce), munika (Pinus heldreichii) i dr.

 

Na Šarplanini se sa povećanjem nadmorske visine jasno smenjuju vegetacijski pojasevi, počev od hrastovih šuma u pobrđu, preko pojasa bukovih šuma, mešovitih šuma bukve i jele, smrčevih i jelovih šuma, pa sve do pojasa molikovih šuma na silikatima i munikovih šuma na krečnjacima koje grade i gornju šumsku granicu.  Iznad je žbunasta vegetacija bora krivulja (Pinus mugo), sibirske kleke (Juniperus sibirica) i različitih vrsta borovnica, a zatim sledi zona

visokoplaninskih pašnjaka i livada.

 

U okviru farmakognozijskog ispitivanja spontane lekovite flore u šarplaninskim župama (Ristić et al. 1994) identifikovano je oko 120 vrsta lekovitih i aromatičnih.  Među njima su i: Polygonum viviparum L  (srčanik), Ranunculus crenatus Waldst. & Kit.,  Gentiana punctata L. (arnautski raven), Polygonum bistorta L. (želudnjak), Sideritis scardica Griseb. (šarplaninski čaj), Castanea sativa Mill. (pitomi kesten).

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka „Šarplanina“ odlikuje se izuzetnom raznovrsnošću. Ovde živi  147 vrsta leptira, preko 200 registrovanih vrsta ptica i 32 vrste. sisara. Orao bradan je iščezao sa Šarplanine, koja je do nedavno predstavljala njegovo poslednje utočište u Srbiji. Ris u Nacionalnom parku uživa specijalnu zaštitu u okviru “Rezervata risa na Rusenici”.   Kulturno-istorijsko nasledje Najveću kulturno-istorijsku vrednost ovog područja predstavlja drevni grad Prizren koji je bio srpska prestonica u srednjem veku i “Grad muzej” sa 59 zaštićenih spomenika kulture među kojima se posebno ističe tvrđava “Dušanov grad”, Manastir “Sveti Arhanđeli”, Crkva “Bogorodice Ljeviške” i “Mehmed pašina Džamija”.

 

 

Međunarodni značaj

 

Zbog izuzetnih prirodnih vrednosti i brojnih kulturno istorijskih spomenika Nacionalni park Šarplanina je predložen za međunarodnu zaštitu kroz UNESCO-ve programe Svetske prirodne i kulturne baštine i Čovek i biosfera.  Istovremeno, pokrenuta je inicijativa da se u saradnji sa Makedonijom čitav prostor Šare proglasi za zajednički, međudržavni Nacionalni park.

 

 

Nacionalni park „Fruška Gora“

 

Nacionalni park „Fruška Gora” je naš najstariji Nacionalni park, proglašen još 1960. godine. Nalazi se u jugoistočnom delu Panonskog basena (između Dunava i Save), zauzima površinu od preko 25.000 ha, koja  obuhvata čitav šumski – „planinski“ venac Fruške Gore. Najviši vrh je Crveni Čot od 539 m.

 

Iako malog prostranstva i visine (sa odlikama brdskogreljefa), Fruška Gora se u geološkom pogledu odlikuje prisustvom različitihvrsta stena kako u pogledu načina i vremena postanka, tako i po hemijskom i minerološkom sastavu. Zbog složenosti svog geološkog sastava i brojnih nalazišta dobro očuvanih fosila flore i faune  u svojim sedimentnim naslagama, Fruška Gora se s pravom označava kao „ogledalo geološke prošlosti“. To je bio jedan od bitnih razloga da se Fruška Gora proglasi za Nacionalni park, a njeni pojedini delovi kao što su paleontološki lokaliteti u Čerevičkom potoku, kod manastira Grgeteg, u okolini Beočina, Ledinaca i drugi, stave pod poseban režim zaštite kao spomenici prirode.

Na severnim padinama Fruške Gore prema Dunavu ima manjih vodotokovakoji ne prelaze dužinu od 10-tak kilometara. Inače, brojni izvori koji su nekada bili zastupljeni na čitavom masivu Fruške Gore danas su manje – više presušili, ili su se smanjili usled promena koje je čovek izazvao svojim neracionalnim postupcima.

 

Područje Fruške gore se nalazi na severnoj granici prostiranja umereno-kontinentalne klime, a zbog promena klimatskih karakteristika duž visinskog gradijenta klima ima subkontinentalne karakteristike. Srednja godišnja temperatura vazduha za područje Nacionalnog parka je 11.2° C, padavine pravilno rastu sa porastom nadmorske visine. Fruška gora je po padavinama najbogatije područje Vojvodine.

 

Flora i vegetacija

 

Fruška gora se odlikuje velikom raznovrsnošću biljnog sveta. Paprati su zastupljene sa 32 vrste, a 6 vrsta se nalazi na listi strogo zaštićenih. Golosemenice su na Fruškoj gori prisutne sa samo jednom autohtonom četinarskom vrstom – Juniperus communis (kleka). Na prostoru Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta vaskularnih biljaka, a ukupan broj, na čitavom prostoru Fruške gore iznosi 1450 taksona što čini više od 1/3 ukupne flore Srbije. 73 vrste se nalaze na listi strogo zaštićenih.

 

Osnovni tip vegetacije na Fruškoj gori čine listopadne šume (pokrivaju približno oko 90% ukupne površine nacionalnog parka) koje izgrađuju hrast kitnjak (Quercus petraea) i obični grab (Carpinus betulus), sa znatnim učešćem bele lipe (Tilia tomentosa). U manjoj meri, naročito na severnim padinama, razvijaju se bukove šume.  Na južno eksponiranim staništima cer (Quercus cerris), crni jasen (Fraxinus ornus) i dr. obrazuju čitav niz mešovitih ili čistih zajednica.

 

Obodni deo šumskog područja Fruške Gore pripada, šumo-stepskoj vegetaciji. Međutim, ovaj oblik vegetacije je gotovo u potpunosti uništen i pretvoren u obradive površine. Ipak, na pojedinim mestima sačuvani su fragmenti stepske vegetacije koji predstavljaju poslednje oaze za brojne reliktne vrste kao što su: gorocvet (Adonis vernalis), sasa (Pulsatila grandis), uskolosni-stepski božur (Paeonia tenuifolia), stepska perunika (Iris pumilla), travolika perunika (Iris graminea), žuti lan (Linum flavum)

 

Na Fruškoj gori živi oko 500 lekovitih i potencijalno lekovitih biljnih vrsta (Tucakov, 1978). Među njima su: Platanthera bifolia (vimenjak), Orchis maculata (pegavi kaćun), O. morio (kaćun), O. simia, Frangula alnus Mill. – (krušina), Rhamnus cathartica L. (pasdren) i dr.

 

Fauna Faunu Fruške gore čini: 10  vrsta riba, 13 vrsta vodozemaca, 11 vrsta gmizavaca, oko 200 vrsta ptica i 60 vrsta sisara.   Kulturno-istorijsko nasledje Na području parka nalazi se čak 16 pravoslavnih manastira koji potiču s kraja 15 i početka 16 veka, sve do 18 veka. Fruška gora se često naziva „Srpska Sveta Gora“ ili „Srpski Atos“, Ovi manastiri su imali neprocenjiv značaj u očuvanju i razvoju kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda na ovim prostorima.

 

Ugroženost

 

Raličite negativne čovekove aktivnosti dovele su kako do promena u sastavu pojedinih šumskih zajednica, tako i do nestanka velikog broja biljnih vrsta.

U šumskim ekosistemima Fruške gore značajno učešće bele lipe (Tilia tomentosa) ima sekundarni, a ne primarni karakter, što je u vezi sa prekomernim iskorišćavanjem osnovnih vrsta šumskih ekosistema (hrast kitnjak, obični grab, bukva i sl.). Lipa, kao ekonomski manje značajna i „tehnološki nekvalitetna vrsta“ ali sa visokim prirodnim potencijalom vegetativnog razmnožavanja preuzela je dominaciju u ovim ekosistemima.

Sa područja ove planine iščezao je banatski božur (Paeonia officinalis subsp. banatica), a od čak  32 vrste orhideja (fam. Orchidaceae) koliko ih je zabeleženo na Fruškoj Gori u ranijim istraživanjima, danas je potvrđeno prisustvo samo 16 vrsta.

 

 

Nacionalni park „Tara“

 

Nacionalni park „Tara“ je osnovan je 1981. godine.  Nalazi se na krajnjem zapadu Srbije i zahvata deo planina Tare i Zvezde i deo kanjona reke Drine između Višegrada i Bajine Bašte. Obuhvata površinu od 19.200 hektara.

 

Tara predstavlja površ visoku 1000-1200m, sa koje se uzdižu retki vrhovi visine od 1400 do 1600 m, ispresecanu rečnim dolinama. Pored kanjonske doline Drine sa moćnim krečnjačkim odsecima visokim i preko 1000m, izdvajaju se i kanjoni reka Rače, Brusnice, Dervente i Belog Rzava.

Tara je poznata kao refugijalni masiv, a klisure i kanjoni  jedinstvena planinska pribežista, u kojima su opstale mnoge reliktne biljne vrste.

 

Pored reke Drine i njenih pritoka veliki hidrografski značaj za područje Nacionalnog parka „Tara“ imaju i hidroakumulacije „Bajina Bašta“ kod Perućca i „Beli Rzav“ kod Zaovina.

 

U klimatskom pogledu, područje Nacionalnog parka Tara je pod uticajem umereno-kontinentalne, planinske klime sa većim stepenom vlažnosti u odnosu na centralne i istočne delove Srbije. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 83 % i čak ni tokom letnjih meseci, ne pada ispod 70 %. Istovremeno, prosečna temperatura vazduha od 5 °C ujednačena je tokom godine. Leta su sveža a zime blage, što je od posebnog značaja za razumevanje fenomena planinske refugijalnosti čitavog područja.

 

 

Flora i vegetacija

 

Na prostoru Tare živi 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, 7 vrsta golosemenica, 950 skrivenosemenica, ukupno preko 1100 vrsta, što predstavlja 1/3 ukupne flore Srbije.

 

Tara je proglašena Nacionalnim parkom pre svega jer spada u red najšumovitijih planina Evrope, pri čemu pojedini šumski kompleksi spadaju među najočuvanije, najkvalitetnije i najproduktivnije u Evropi. Šumski ekosistemi koji zauzimaju oko 70 % njegove ukupne teritorije.

 

Od lišćarskih šumskuhzajednica, na strmim obroncima klisura i kanjona severnog dela Nacionalnog parka, najznačajnije su reliktne šume crnog jasena (Fraxinus ornus) i crnog graba (Ostrya carpinifolia Scop.), šume cera (Quercus  cerris), šume sladuna (Quercus farnetto) i cera, orahove šume (Juglans regia) predplaninskih i planinskih bukovih šuma (Fagus sylvatica).

 

Lišćarsko-četinarskei čiste četinarske šume zauzimaju, ipak, najveći deo Nacionalnog parka. Među njima se posebno ističe mešovita, i reliktna šuma bukve, jele (Abies alba) i smrče (Picea abies)  koja obuhvata najveće površine čitavog planinskog platoa Tare. Najveću vrednost i specifičnost ovog područja predstavlja prisustvo mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma u kojima je jedan od osnovnih graditelja pančićeva omorika (Picea omorika). Kao tercijarni endemo-relikt čiji je areal danas sveden samo na područje oko srednjeg toka reke Drine, pančićeva omorika predstavlja drvo izuzetne lepote i gracioznosti (poznata kao „Carica svih endemita Evrope“). Pančićeva omorika se razvija na veoma različitim staništima, na kamenjarima ili na tresavama, mešajući se sa različitim vrstama lišćara i četinara.

Posebno interesantno i ekološki zanimljivo stanište omorike predstavlja tresava „Crveni potok“ na Mitrovcu gde ona raste zajedno sa crnom jovom (Alnus glutinosa) i smrčom. Kao jedinstven primer gde ova vrsta raste na tresavi, ovo stanište je posebno zaštićeno kao rezervat prirode. Istovremeno, i druge zajednice omorike, pa čak i pojedinačna stabla, zakonom su zaštićena kao prirodne retkosti.

 

Od čistih četinarskih šuma Nacionalnog parka Tara posebno su značajne šume crnog bora (Pinus nigra Arn.), šume belog bora (Pinus silvestris L.) kao i mešovite beloborovo-crnoborove šume.

 

Po šumama Tare mogu se naći retke i zaštićene biljke kao što su: božur (Paeonia officinalis L.), crnjuša (Erica carnea L.), na planinskim livadama prostrel (Gentiana cruciata), crno smilje (Nigritella nigra), u kamenjarima i pukotinama pančićev derventanski različak (Centaurea derventana), nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolići), pančićeve mlečike (E. subhastata i E. glabriflora).

 

Na Tari živi i 280 lekovitih i aromatičnih biljaka, na primer Digitalis feruginea L.  (besnik), Veratrum album L. (čemerika). Gentiana lutea L. (lincura) je gotovo  iscrpljena vrsta na ovom podrucju, ima je na svega četiri lokaliteta. Iz tog razloga preduzete su mere plantažnog gajenja ove vrste na planini Tari, što se pokazalo veoma uspešnim, čime su zaštićene prirodne populacije.

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka Tara je veoma raznovrstan, sa 115 vrsta dnevnih leptira, 27 vrsta riba, 12 vrsta vodozemaca, 12 vrsta gmizavaca, oko 170 vrsta ptica i 51 vrsta sisara. Posebno značajni i zakonom zaštićeni su mrki medved, divokoza i srna.   Kuturno-istorijsko nasledje Posebnu vrednost ovog područja predstavlja manastir Rača kojeg je podigao kralj Dragutin u drugoj polovini 13. veka, na mestu gde reka Rača izlazi iz živopisnog kanjona. Manastir Rača je vekovima bio izvorište pismenosti i prepisivačke književnosti, poznate kao račanska škola.

 

 

Međunarodni značaj

 

Imajući u vidu sve prirodne vrednosti i specifičnosti ovog prostora, pokrenuta je inicijativa da se područje Nacionalnog parka „Tara“ u bližoj budućnosti uvrsti u spisak Svetske prirodne i kulturne baštine, da se uključi u mrežu rezervata biosfere (UNESCO) i u mrežu pograničnih područja kao pogranično dobro Srbije i Bosne pod imenom „Drina“.

 

 

Nacionalni park „Kopaonik“

 

Nacionalni park „Kopaonik“ zaštićen je 1981. godine i obuhvata površinu od 11.809 ha.  Prostire se na najvišim i najočuvanijim delovima planine Kopaonik, koja se uzdiže u središnjem delu južne Srbije.

Osnovu parka čini visokoplaninski, relativno zaravnjeni predeo srednje nadmorske visine oko 1700 m. Najniža tačka se nalazi na oko 640 mnv, dok najvišu tačku Predstavlja Pančićev vrh na visini od 2017 m. Kopaonik je planina izuzetno složene geološke građe.

 

Od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika smenjuju se različiti klimatski pojasevi; od zone tople brdske klime submediteranskog karaktera, u najnižim delovima planine, do zone surove predalpijske klime na najvišim vrhovima.

 

Izražen vertiklani profil Kopaonika, na kome se smenjuju mnogi klimatski pojasevi, kao i veoma izražen diverzitet tipova geološke podloge uslovio je da je danas na Kopaoniku prisutan i izuzetno visok diverzitet staništa.

 

Flora i vegetacija

 

Na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da na području Kopaonika živi 219 vrsta gljiva, 120 vrsta lišajeva, 350 vrsta algi, oko 150 vrsta mahovina, i čak 1600 vrsta vaskularih biljaka. Od ovog izuzetno visokog diverziteta flore, za visokoplaninsko područje iznad 1600 m n.v., zabeleženo je prisustvo od 825 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka, što ukazuje da na teritoriji Nacionalnog parka koja predstavlja samo jedan hiljaditi deo teritorije Srbije, danas živi skoro jedna polovina njene kompletne flore.

 

Promenu klime od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika, prati i pravilna smena vegetacije. U najnižim delovima planine razvijene su hrastove šume.

Iznad zone hrastova, u pojasu između 1000 i 1550 m nalazi se zona planinskih bukovih šuma, koje u višim delovima prelaze u mešovite, bukovo-jelove i bukovo-smrčevo- jelove šume.

Iznad bukovog pojasa (iznad 1500 m n.v. ) javlja se zona tamnih četinarskih šuma koje izgrađuje smrča (Picea abies) i predstavlja gornju šumsku granicu.

Iznad smrčevog pojasa javlja se pojas subalpijske žbunaste vegetacije u kojoj dominiraju polegla kleka (Juniperus nana) i različite vrste borovnica (Vaccinium myrtillus, V.uliginosum i V.vitis-idea).

Na kontaktu šumske i subalpijske žbunste vegetacije javljaju se zajednice u kojima pored polegle kleke i borovnice značajno učešće ima i subalpijska rasa smrče (Picea abies subalpina), čija, i do 100 godina stara stabla, ne prelaze visinu od 2 m.

Na kraju, na najvišim vrhovima Kopaonika, na najizloženijim terenima, razvijena je zeljasta visokoplaninska vegetacija.

Na Kopaoniku je prisutno još mnogo drugih tipova staništa koji ne izgrađuju jasne vegetacijske zone ili pojaseve, to su zajednice pored planinskih potoka, staništa u pukotinama vertikalnih stena i staništa na tresavama u čijem prizemnom spratu dominiraju tresetne mahovine (Sphagnum sp.).

 

Danas u Nacionalnom parku „Kopaonik“ živi 91 endemična i 82 subendemične vrste, što govori o tome da Kopaonik ujedno predstavlja i jedan od najznačajnijih centara endemizma u Srbiji.

Samo na ovoj teritoriji žive tri stenoendemične biljne vrste koje ne rastu više ni na jednom mestu u svetu. To su : Sempervivum kopaonikensis Panč. (kopaonička čuvarkuća), Viola kopaonikensis Panč. (kopaonička ljubičica) i pančićeva režuha (Cardamine pancicii Hayek).

 

Na Kopaoniku živi oko 250 lekovitih biljnih vrsta, mnoge od njih su strogo zaštićene: Gentiana kochiana Perr. et Song (kohova sirištara), barski petolist (Potentilla palustris), Arctostaphylos uva-ursi (L.) Spreng. (medvedje grožđe), Centaurium umbellatum Gilib (kičica),  Aconitum pentheri Hayek (jedić)…

 

Na Kopaoniku je pod zaštitom nekoliko rezervata prirode i veliki broj spomenika prirode. Najpoznatiji rezervati prirode su: Metođe (zajednice smrče i bukve sa reliktnim vrstama), Kozje stene (reliktne zajednice smrče, jele i vresa), Vučak (jedinstvene zajednice jele i smrče), Jankova bara (najveća tresava na Kopaoniku). Od spomenika prirode posebno je interesantno Semeteško jezero, sa plovećim ostrvima i „gejzir“ Gvozdac.

 

Fauna Na području Kopaonika živi 14 vrsta vodzemaca, 13 vrsta gmizavaca, 148 vrsta ptica i oko 60 vrsta sisara.   Kulturno istorijsko nasledje Veliko prirodno bogatstvo u rudama, vodi, šumama i pašnjacima kao i veoma povoljan geografski položaj, učinili su Kopaonik možda najznačajnijim prirodnim osloncem zahvaljujući kome je nastala i snažno se razvila srednjovekovna Srpska država. Istorijski značaj Kopaonika i njegovog podgroja kao središta Srpske srednjevekovne države jasno obeležavaju ostaci gradova Zvečan (XI – XV vek), Maglič (XIV vek) i dr., kao i bogate zadužbine srpskih vladara: Petrova crkva (VIII–IX vek), Sopoćane (XIII vek), Studenica (XI–XII vek), Žiča (XIII vek) itd.

 

Ugroženost

 

Kopaonik je vekovima narušavan kako zbog rudnog tako i zbog šumskog bogatstava. Eksploatacijom šuma i pašnjaka, Kopaonik je danas, skoro potpuno ogoleo. Samo su najviši delovi planine, možda zbog surove prirode, do skora ostali sačuvani. Međutim, danas su kroz te ostatke šuma prosečeni kilometri skijaških staza i žičara čime je ugroženost živog sveta dovedena do maksimuma. Mnoge vrste su nestale, desetak se nalazi u neposrednoj opasnosti a stotinak veoma retkih biljnih vrsta lako mogu postati ugrožene, pa i potpuno nestati sa ovog područja.

Problemi Kopaonika su i nelegalna gradnja, otpadne vode i komunalni otpad. Ukoliko se svi ovi problemi ne reše u najskorije vreme postoji velika mogućnost da Kopaonik izgubi svoj status Nacionalnog parka.

 

 

Literatura:

 

1. Amidzić, L., Krasulja, S., Belij, S. (eds.) (2007): Zaštićena prirodna dobra Srbije. Ministarstvo zaštite životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd.

2. Gajić, M. (1988): Flora Nacionalnog parka „Tara“. Šumarski fakultet, Beograd

3. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Tara“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 22-24. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

4. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Fruška gora“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 20-21. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

5. Lakušić, D. (1995): Vodič kroz floru Nacionalnog parka Kopaonik. Javno preduzeće „Nacionalni park Kopaonik“, Kopaonik.

6. Lakušić, D. (2008): Nacionalni park „Kopaonik“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 13-15. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

7. Mijailović, J. (1999): Lekovite biljke Kopaonika. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

8. Rebuš S. (2001): Orhideje Fruške gore. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

9. Ristić, M., Menković, N., Maksimović, S., Tasić, S., Kovačević, N., Đoković, D., Grubišić, D.  (1994): Farmakognozijsko istraživanje spontane lekovite flore Gore i Opolja. In: Lazarević, R. (ed), Šarplaninske župe Gora, Opolje i Sredska. Odlike prirodne sredine, 259-274. SANU, Beograd.

10. Stevanović, V. (2008): Nacionalni parkovi Srbije – centri biodiverziteta i refugijumi ugrožene flore i faune. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 6-7. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

11. Stevanović, V. (2008): Nacionalni park „Šarplanina“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 16-17. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

12. Tucakov, J. (1978): Lekovito bilje Fruške Gore. In. Stojković, L. (ed.) Monografija Fruške Gore II, 5-160. Matica Srpska, Odelenje za prirodne nauke, Novi Sad.

13. Vukojičić, S. (2008): Nacionalni park „Đerdap“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 18-19. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

14. www.npkopaonik.com
15. www.fruskagora.rs
16. www.tara.org.rs
17. www.npdjerdap.org

 

Бели анђео, ремек-дело европске уметности

U dolini reke Mileševe, u blizini Prijepolja, nalazi se jedan od najpoznatijih srpskih manastira, građen u raškom stilu –Mileševa. Na tromeđi između Srbije, Bosne i Crne Gore, ovaj manastir, kao jedna od najvećih srpskih svetinja, zauzimao je posebno mesto u srpskoj duhovnosti.

Mileševu je podigao kraljVladislav Nemanjić, sin Stefana Prvovenčanog, između 1234. i 1236. godine, kada je iz Trnova u Bugarskoj u manastir preneo mošti svog strica,Svetog Save. Mošti njavećeg srpskog svetitelja privukle su i veliku popularnost ovog manastira u narodu, te je u hijerarhiji srpskih manastira Mileševa zauzimala drugo mesto, odmah posle Studenice. I pored turskih razaranja, u manastiru je radila jedna od prvih štamparija, a uz štampariju i jedna od prvih manastirskih škola u Srbiji. Mošti Svetog Save ostale su u Mileševi sve do 1595. godine kada su ih Turci odneli i po naredbi Sinan-paše spalili ih u Beogradu. U Mileševi je ostao portret Svetog Save, freska za koju se smatra da predstavlja njegov najverniji prikaz.

Freske manastira Mileševa ubrajaju se u najbolja evropska ostvarenja 13. veka. Iako nisu ostala zabeležena imena živopisaca, poznato je da su bili Grci, koji su školovani u nekom od velikih centara Vizantije, u Carigradu i Nikeji. Tokom turskih razaranja, mileševske freske su pretrpele ogromna oštećenja, a obnovljenje su tokom 16. i 17. veka. Konzervacija je urađena sredinom 20. veka. Danas je Mileševa pod zaštitom Uneska kao deo svetske kulturne baštine.

Mironosnice na Hristovom grobu

Beli Anđeo

Najpoznatija freska i jedno od remek-dela iz manastira Mileševe je svakako “Beli anđeo” deo freske “Mironosnice na Hristovom grobu” iz crkve Vaznesenja Hristovog. Na fresci je prikazan Arhangel Gavrilo, obučen u beli hiton, raširenih krila, kako sedi na kamenu i mirosnicama (ženama koje donose dobre vesti) pokazuje rukom prazan Hristov grob, mesto gde je Hrist vaskrsao. U 16. veku preko ove freske naslikana je druga freska, pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 2o. veka, kada je crkva restaurirana i kada je uklonjena gornja slika. Ne zna se pouzdano ko je tvorac “Belog anđela”, veruje se da je u pitanju grupa umetnika koji su negovali slobodan potez i imali razvijen osećaj za boju.

Koliko je freska “Belog anđela” očarala svet tokom dvadesetog veka govori i podatak da je prvi satelitski prenos video signala 1963. godine između Evrope i Severne Amerike sadržao sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evrope Americi. Isti signal je nešto kasnije poslat i u kosmos. Predivni anđeo iz Mileševe odabran je kao univerzalni simbol svekolikog mira.

http://www.youtube.com/watch?v=2WqUSdewcfI

С. Спасић

Манкала – мисаона игра помоћу које деца могу лакше савладати бројање :)

Kako igrati Mankalu

Pretraživajući internetom, slučajno sam naletela na jako zanimljivu igru za koju ranije nisam čula, a verovatno ni vi niste čuli, pa sam odlučila da napišem nešto o tome, kao i da napišem pravila pošto sam primetila da nema mnogo stranica na našem jeziku koje objašnjavaju kako se igra Mankala. Ono što je zanimljivo je da igra ima važnu ulogu u afričkom i azijskom društvu, ali iz nekog razloga  nikada nije postala popularna u Evropi kao recimo šah. Treba napomenuti da Mankala ne predstavlja jednu jedinstvenu igru koja se igra na ploči kao šah, nego se radi o cijeloj porodici srodnih igara od kojih su najpopularnije  Oware, Kalah, Omweso, Igisoro,  Bao… Ne znam kako se izgovaraju  navedene igre a kamoli kako se igraju ali planiram da pročitam na Wikipediji.

Ok, šta vam je potrebno. Mankala se igra na tabli (ploči) u kojoj su prije toga izbušene rupe (14 rupa) u kojima se nalaze kamenčići. Obilik table može da se drastično razlikuje i svako može kod kuće da napravi svoju tablu. Najjeftinija varijanta je da se koristi karton za jaja, ali ne bi trebao da bude veliki problem da se napravi jedna i od drveta. Pretpostavljam da bi se mogla igrati i na zemlji, sa klikerima npr.

Pravila:

1.  Postavljanje table

Pre nego započnete sa igrom, postavite tablu između vas i protivnika, tako da je duža strana table okrenuta prema vama. Primetićete dva reda sa šest rupa i dve veće rupe koje se zovu mankale na krаjevima redova. Na slici je zaokružena vaša strana i vaša mankala i od protivnika takođe. „Kamenčići“ se stavljaju u svaku rupu osim mankale, po četiri komada. Kamenčići mogu biti bilo šta dovoljno maleno, klikeri, sjemenke nekih žitarica, novčići i drugo…

2. Osnovna pravila 

Mankala je stvarno lagana igra za igrati. Igrači odlučuju ko počinje prvi. Kada je igrač na potezu, on uzima sve kamenčiće iz jedne od 6 rupa na svojoj strani i zatim ubacuje kamenčić po kamenčić u redom u rupe u smjeru obrnutom kretanju kazaljke na satu. Igrač ubacuje kamenčić u svoju mankalu (računa se kao obična rupa) ali mora da preskoči protivničku mankalu. To radi sve dok mu ne nestane kamenčića u ruci. Zatim se njegov potez završava i protivnik je na redu. (Ovo baš i nije tačno, obavezno pročitati 4. , postoje izuzeci)

3. Bodovanje i proglašenje pobjednika
           Igra se završava kada jedan od igrača (ne obojica) ostanu bez kamenčića na svojoj strani. Tada njegov protivnik uzima sve kamenčiće sa svoje strane i ubacuje ih u svoju mankalu. Pobjednik je onaj koji ima više kamenčića u svojoj mankali.

4. Izuzeci, trikovi i strategije

            Postoji još par dodatnih pravila:

1. Ako prilikom ispuštanja kamenčića u rupe, posljednji kamenčić koji ispustite završi u vašu mankalu, igrate ponovo, tj. dobijate ekstra potez.
2. Ako se prilikom ispuštanja kamnčića desi da ubacite posljednji kamenčić u rupu koja je prethodno bila prazna, ako je ta rupa na vašoj strani, i ako je preko puta na protivničkoj strani u rupi nasuprot te bilo kamenčića, uzimate taj jedan kamenčić i sve ostale iz naspramne rupe i ubacujete u svoju mankalu. Pri tome, ne dobijate ekstra potez kao u slučaju 1.

Dobra strategija je da ukoliko je igrač prvi na potezu, počinje od rupe koja je za 4 rupe udaljena od njegove mankale. Na taj način posljednji kamenčić će pasti u mankalu i dobiće dodatni potez.

ПАЖЊА! ПТИЧИЦА…

Ако је некоме било предодређено занимање, онда је то сигурно било знаменитом српском фотографу Милану Јовановићу (1863–1944). Уз старију браћу Павла-Пају и Светислава, он је био трећи изданак „тролиста” познате уметничке породице Јовановић из Вршца.

ош у најранијем детињству он је највише помагао оцу Стевану у фотографској радњи која се налазила близу познате вршачке Градске куће. Када је најстарији брат Паја отишао на студије сликарства у Беч, убрзо за њим је пошао и Милан. Савладавши основна цртачка и сликарска знања неопходна за професионални рад фотографа, Милан је одлучио да настави усавршавање у Паризу.
По повратку са студија, 1887, уз помоћ породице почиње самосталан фотографски рад, у једној старој кући у близини Обилићевог венца, где се данас налази Културни центар. Две године потом добио је престижну титулу дворског фотографа српске династије Обреновић и црногорске Петровић. Те исте године оженио се Даринком Хаџи-Костић, а венчани кум био му је Бранислав Нушић. Прво веће признање уследило је 1892, када је на Занатској изложби у Врању за фотографије добио златну медаљу.

Преломан тренутак у каријери, међутим, уследио је 1903, када је сазидао нови фотографски атеље на Теразијама, рађен по пројекту Милана Антоновића (1868–1929), архитекте који је у београдску средину донео дух сецесије. Омања зграда која и данас постоји (некадашњи биоскоп „Звезда“), са стакленим кровом, стакленом фасадом на првом спрату, стилизованим орнаментима, детаљима од кованог гвожђа и мајсторски пројектованим балконом на првом спрату, представљала је за оно време прави професионалан фотографски студио.

За разлику од старог, у овом новом атељеу било је довољно светлости и простора, како за снимање појединачних портрета, тако и за групне фотографије, било при дневном или вештачком осветљењу. Бољи услови омогућили су му и фотографска увећања до природне величине, док је посебан значај у свом раду придавао снимању уметничких дела других аутора, попут Уроша Предића, Стеве Тодоровића, Ђорђа Јовановића и нарочито снимању и умножавању дела свог прослављеног брата Паје Јовановића, са којим је и заједно излагао на Балканској изложби у Лондону 1907. године.
Утицај старијег брата био је несумњив, нарочито када су у питању портрети у уљу сликани по фотографији, о чему сведочи и оглас који је сâм Милан дао у листу „Мали журнал” 1908, где се између осталог каже:
„Милан Јовановић, дворски фотограф Краља Миланова 46 препоручује се грађанству… Портрете најмодерније израде, пигмент слике, аквареле обичне израде и у боји, уметнички израђене слике масним бојама на платну по свакој старој фотографији”. Овај златни период рада фотографског студија Милана Јовановића траје све до почетка Првог светског рата.

                                           Портрети познатих

Као војник у Првом светском рату Милан Јовановић је прешао Албанију, дошао до Бизерте, а потом отишао на опоравак у Фиренцу. Његов боравак у Италији доводи се у везу с принцем Ђорђем Карађорђевићем, који је управо њега одредио за свог посилног.
Захваљујући фотографском искуству и знању, добио је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије Уфићи. Када се по завршетку рата вратио у Београд, обновио је рад свог атељеа, али ће то кратко трајати, јер је већ 1922. одлучује да се повуче из посла.

Из брака са Даринком Хаџи Костић имао је три сина и једну ћерку Софију-Соку, која је умрла млада за време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу. Најстарији син који је носио име деде Стевана био је инжењер, други Душан-Ђукин био је даровит вајар, док је трећи Павле, по професији хемичар, био отац наше чувене редитељке Соје Јовановић. Незванично, Милан је имао и ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио као млад док је боравио на студијама у Паризу, али којег су, због очувања угледа породице, оцу Стевану представили као ванбрачног Пајиног сина. Чика-Милан, како су га из милоште звали, окренуо се у позним годинама својој породици и другој великој љубави – филозофији. С обзиром на то да је био начитан и знао неколико светских језика, опробао се и као преводилац појединих филозофских дела на српски језик. Умро је 1944. у породичној кући у београдској Скендербеговој улици 29.
Атеље Милана Јовановића је почетком 20. века представљао стециште монденског света у Београду. Поред чланова династија Обреновић и Карађорђевић, које је као један од неколико дворских фотографа био у обавези да снима, глумци и глумице Народног позоришта били су његови редовни модели и гости. На његовим фотографијама, забележена су готово сва значајна имена позоришне уметности тог доба: Вела Нигринова, Пера Добриновић, Милош Цветић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Софија-Цоца Ђорђевић и многи други. Поред глумаца омиљени модели били су му писци, књижевници, сликари.
И данас су чувени и незаобилазни његови портрети Боре Станковића, Милована Глишића, Бранислава Нушића, Љубомира Ненадовића, Лазе Костића, Ђорђа Крстића, Ане Маринковић, Ђорђа Јовановића, Стеве Тодоровића и других. Ту су и професори универзитета, лекари, адвокати, официри, трговци, … уопште, сав виђенији свет тадашње престонице. Неретко у тој изузетној галерији портрета личности могу да се нађу праве сјајне психолошке студије (Бора Станковић) или портрети из којих зрачи префињеност, грациозност и елеганција (Ана Маринковић).

Дискретни
шарм буржоазије

Колико је атеље Милана Јовановића у то време био вредан и пословно успешан речито говори и оглас дат у дневним новинама од 5. августа 1907, где се каже:
„Милан Јовановић дворски фотограф, Краља Милана улица 46-телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле, репродукције разне израде по свакој старој слици, групе, табло-е. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом. Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7 сати у вече”.

Поред портрета Милан Јовановић је сликао и ведуте Београда и околине, штампао разгледнице, таблое, а фотографије су му често биле објављиване у новинама „Мали журнал”, „Недеља”, „Балкански рат у слици и речи”, „Илустровани Балкан”, „Орао”, „Пијемонт”, „Вечерње новости”… Поред свега, био је и утемељивач Српског фотографског удружења.

Са правом може да се каже да је Милан Јовановић био истински хроничар једног времена и једне средине. Иако је често био приморан да чини уступке у раду са широм публиком, која је желела снимак управо из његовог атељеа, Милан Јовановић је у суштини тежио да изађе из уобичајених оквира фотографског рада. Следио је нова стремњења и био пријемчив за ликовност тада важних уметничких праваца симболизма и сецесије. Зато није случајно што се у неким његовим радовима могу наћи и почеци модерне српске фотографије.  Фотографије потписане фирмом Milan Jovanovitch. Belgrade / Photographe de la cour Royale/ и данас, након сто и више година, плене неодољивим, дискретним шармом старе престоничке буржоазије.

Фотографије преузете
из књиге Горана Малића
„Милан Јовановић”

Преузето из „Политикиног забавника“.