О распусту… ;)

Иако треба да пропагирам и инсистирам учење на распусту због професије коју „заступам“ 🙂 ипак се не слажем са тим у потпуности. Сматрам да деца на распусту треба да уживају, одморе се од школских дана, пошто као што сви знамо да највише на свету воле слободу а у школи су као у војсци (зна се ко са ким седи и увек на истом месту,ретко ко користи комбинацију облика рада,обично, своди се само на фронтални, зна се,тачно, када смеју устати са столице, и томе сл. дакле, грубо речено `чиста дресура`).

     

Чак и психолози сматрају да, иако је остало нешто више од месец дана до почетка школске године, деца не треба да почну са учењем, већ да одмор до краја проведу дружећи се са вршњацима и родитељима, боравећи што више напољу, радећи оно што воле, како би „напунили батерије“ јер ће их током целе године чекати низ обавеза, одговорности и школско градиво.

Летњи распуст служи деци да одахну од учења, контролних и писмених задатака, испитивања… Ђаци су заиста оптерећени у школи, предмета је доста а градиво обимно, због чега током распуста треба да се одморе, опусте и наиграју. Ритам живота је допринео да све мање имамо времена за дружење у оквиру породице, па су деца често жељна својих родитеља при чему су летње ферије прилика да се то и надомести. Школарци врло брзо почињу да се досађују на распусту, али ни онда их не треба присиљавати да уче, већ им обезбедити да квалитетно проводе време.  На распусту се учи тако што се деци пружа могућност да усвоје разноврсне информације; било да су ишли на базен,или са Вама (родитељима) на излет, одмор, то је ствар која је њима веома битна и коју ће дуго да препричавају, најбитније је да им на што привлачнији начин испричате нешто интереснатно о месту које сте посетили или им омогућите да на том месту где боравите да доживе различите осећаје и доживљаје, то ће обогатити њихов ум а истовремено ће се релаксирати.

 

Лоше је мишљење да ђаци за време летњег распуста треба да уче како би надокнадили пропусте из претходне школске године или да читају лектире за следећу годину. То ће свакако радити када крене школска година, време је тако испланирано да се све током радних дана постигне, а ако већ морају да читају или уче онда нека НЕ буде наметнуто! Објашњава дечји психолог Н. Атанацковић

Распуст је идеална прилика да се учврсте породичне везе и сви чланови зближе и уживају у летњем распусту.  

 

 

Упоређивање бројева уз помоћ штапића :)

Када се на часовима ради уз помоћ манипулације предметима треба водити рачуна о три кључна корака који воде тај процес:

– посматрање и одлука,

-изговарање, и

– писање.

Не смемо прескочити ниједну етапу овог процеса, уз помоћ њега деца из конкретне стварности које се осећа претвара у апстракцију. Коначно, производ је активно учење.

Сада упоређујемо бројеве 18 и 32.

1. Посматрање и одлука

Деци дати потребне штапиће да представљају два броја. Они их стављају близу један до другог. Наводити их на одговор и уочавање шта је веће и зашто. У почетку деца само упоређују која је трака, од штапића, дужа. Ово је први корак ка вишем апстрактном мишљењу.

ПРИМЕР: Узмите потребне штапиће да направите два наведена броја (користе се штапићи десетица и јединица). Који штапић је већи? Који је мањи?

2. Изговарање

Када смо припремили и одрадили све претходно, наводимо дете да научи изговор (веће, мање). Позивамо се на оно што је дете видело. Потребно јее да се створи атмосфера поверења, дете МОРА да уочи код свог предавача поверење, да шта год буде рекао може бити сигуран да његов одговор неђе бити одбачен. Постепено кроз вежбу побољшаће свој изговор.

ПРИМЕР: Деца користе своје изразе “ верује да је 18 дуже јер у себи носи број 8 али је краће“, „32 је предугачак“, …

Кроз разговор са децом исправљамо их да прекратко и предугачко мењамо са мање и веће.

„Осамнаест и тридесет и два су два различита броја, тридесет два је веће од осамнаест,а осамнаест је мањи од тридесет и два“.

3. Писање

Сада је тренутак када ћемо деци показати начин писања симбала мање и веће. (<,>). Почињемо од ознака које они већ познају (=), ознака једнако. Ослањамо се на њихово искуство.  Овај знак = ће добро да Вам послужи, кад Вам кажем! 🙂 Препоручљиво је да раде истовремено оба знака,а негде унети и знак једнако, нека задаци буду мешовити, али распоређени по сложености.

ПРИМЕР:

18? 32       32< 18   18> 32

Затим,  припремамо вежбице. Ако радимо са картицама, уводимо у рад нове картице.

 

СРЕЋНО! 😉

 

Промена парадигме- образовање

Овај анимирани филм је адаптиран из говора одржан на RSA, говор је одржао К. Робинсон, човек који је светски признати експерт за иновaције и креативности у образовању за 21.век.

Свети Сава школска слава

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.[1]

Садржај Биографија До одласка на Свету гору Боравак на Светој гори Оснивање Хиландара У Србији (1207—1217) Одлазак из Србије и мисија у Никеји Први српски архиепископ Односи са Радославом и прво ходочашће Друго ходочашће и смрт Достигнућа Црквени великодостојник Ктиторска делатност Законодавац Књижевник Свети Сава у традицији и уметности Култ светог Саве Свети Сава у књижевности Свети Сава у уметности Свети Сава у народној традицији Напомене Библиографија Извори Литература Референце Препоручена литература Погледајте и…

Биографија

До одласка на Свету гору

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Теодосије. Житије св. Саве

Растко Немањић је рођен око 1175. године¹ као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг[2].

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца[3] и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.²

Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље) [4]³Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања[5]⁴

У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.[6] Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.[7]

Боравак на Светој гори

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

Теодосије. Житије св. Саве
(о доласку потере на Свету гору коју је послао Стефан Немања за Растком)

Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште[8]. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору⁵ где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка[8]. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед⁶.

Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Теодосије. Житије св. Саве
(Сава властелинима из потере након што се замонашио)

У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности[7]. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности[9]. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.[9].

У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким⁷ тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио⁸ у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.

Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва[10][11]. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили[12][13]. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао[14].

У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру[15].

Оснивање Хиландара

Манастир Хиландар

После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда[15] Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати[15]. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године[16]. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда[16]. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника[17]. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.

Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти св. Симеона)

Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе[18]. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен[18]. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду[19].

До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори[20]. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.

Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер[20], те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.⁹

Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата[25]. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

У Србији (1207—1217)

Свети Сава, икона из Хиландара

Сава је пошао на дуго путовање у Србију са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера највероватније у зиму 1206/07. године[26]. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован[26]. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао типик који је заправо представљао нешто измењени Хиландарски типик. По Доментијановим речима, Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, то јест, оснивао је манастире, лавре и испоснице. Тада је отпочео и Савин ктиторски рад у Србији. Заједно са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и опширно Симеоново житије које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности[27].

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији Сава је морао да се укључи и у државничке послове. По упуствима брата Стефана учествовао је у двема дипломатским мисијама. Прва, у којој је требало да преговара са Стрезом, бугарским великашем¹⁰, завршила се неуспешно. Много значајнију дипломатску мисију Сава је обавио када је 1220. године Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II. Тада је Сава вештом дипломатијом успео да угарског краља претвори од српског непријатеља у пријатеља[29]. Доментијан и Tеодосије објашњавају успех ове мисије Савиним чудотворним моћима.

И дођох са часним моштима у Хвосно.
Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.

Свети Сава. Житије светог Симеона Немање.
(Долазак св. Саве у Србију с моштима св. Симеона)

Краљ Андрија je септембра 1217. кренуо из Сплита у крсташки поход. Само што је испловио, велики жупан Стефан је по други пут од папе затражио краљевску круну. Папа Хонорије III послао је свог легата са круном којом је Стефан крунисан.¹¹

У српској историографији је уврежено мишљење да се Сава није слагао са братовљевом прозападном, односно проримском политиком и да је зато љут отишао из Србије у Свету гору[30]. Оболенски оспорава ово мишљење и сматра да je Сава остао у добрим односима са Стефаном, наводећи како је Стефан 1216. Саву називао учитељем и саветодавцем. Пре одласка из Србије Сава је радио на организовању монашког живота у Студеници и учествовао је у избору новог игумана[31], тако да је мало вероватно да је Сава кренуо у важну дипломатску мисију у Никеју без претхоног саветовања са братом.

Савин однос према римској цркви је одраз оштре подељености између источног и западног хришћанства раног 13. века[32]. У доба првих Немањића постојала је извесна црквено-политичка отвореност коју су заступале и ондашње папе[33]. Стефан Првовенчани јасно је раздвајао различите нивое свог политичког, црквеног и верског деловања[34]. Иноћентије III (1198—1216) је водио црквену политику великог стила и успео је да успостави духовну супрематију над Србијом и Бугарском. Сава и људи око њега без сумње су сматрали папу за изузетнан ауторитет у духовним питањима, а извесне теолошке разлике између Истока и Запада или су им биле непознате или, што је вероватније, нису изгледале непремостиве. На однос раних Немањића према римокатоличкој цркви утицала је и чињеница да је приморски део земље био насељен католицима[35]. Сава вероватно није видео ништа спорно ни проблематично у томе што је он свега неколико година након што је његов брат добио круну из Рима отишао у Никеју где је био хиротонисан за првог српског архиепископа.¹²

Одлазак из Србије и мисија у Никеји

Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века, а исто тако сложена црквена ситуација у Србији¹³ [36] биле су позадина мисије Саве Немањића у Никеји чији је резултат била аутокефалност Српске цркве.

По свој прилици Сава се на мисију одлучио у договору са Стефаном. Из Србије је прво отишао у Хиландар одакле је извесно време одржавао преписку с братом[37]. На пут у Никеју Сава је пошао 1219. године.¹⁴ У Никеји, Саву су дочекали Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло I Сарантен. Сава је с царем био родбински повезан, али је за успешност мисије сигурно био важнији Савин лични углед.¹⁵ У вези с оновременим политичким околностима присне везе су одговарале и Србији и Никејском царству. Византији свакако није било свеједно што се Србија Стефановом крунисањем прибилижила Риму и што се Стефан крунисао круном коју је послао римски папа[38]. Војни успеси Теодора Анђела, епирског владара, отежавали су Ласкарисов положај, па је побољшање односа са балканским државама могло донети Никеји корист. Сава је као вешт дипломата и угледни духовник успео да постигне споразум повољан по обе стране. Истовремено су донесене две одлуке којима је Сава хиротонисан за архиепископа и којом је српска црква стекла аутокефалију¹⁶.

Српска аутокефалија била је више формално него суштински ограничена тиме што је приликом богослужења прво требало да се помиње име цариградског патријарха испред других епископа. У административном и црквеноправном погледу Српска црква је добила право да неограничено бира и и хиротонише архиепископа и друге епископе[39]. Савина хиротонија довела је до деликатног проблема у области канонског права. Византијско црквено право забрањивало је да се једна одређена личност препоручи за неку дијецезу. Теодосије и Доментијан, знајући за ову потешкоћу напомињу да је Сава прво за положај архиепископа предложио једног од својих сапутника, што је мало вероватно[40]. По свој прилици Синод и патријарх санкционисали су цареву одлуку којом је Сава постао први српски архиепископ.

Први српски архиепископ

Црква Светог Спаса у манастиру Жича

Приликом повратка из Никеје у Србију Сава се једно краће време задржао на Светој гори, а нешто дуже боравио је у Солуну, у манастиру Филокал[41]. Савин боравак у Солуну имао је великог значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон светог Саве (Крмчија светог Саве).¹⁷ Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве[42].

Сава се вратио у Србију 1220. године. Прво се састао с братом, затим је отишао у Студеницу да би се поклонио очевом гробу да би на крају отишао у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија) укључујући и архиепископију у Жичи. За епископе је поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара. Одредио је још једну групу ученика који су постали презвитери (протопопови) и чији је задатак био да као његови заступници (егзарси) мисионаре по земљи и успостављају хришћанске законе о браку, као и да искорењују незнабоштво[43]. На дугој проповеди у Жичи Сава је осудио нека јеретичка учења.¹⁸ У борби против јеретика Сави су помагале и световне власти, пре свега његов брат Стефан Првовенчани.

Успостављање самосталне Српске архиепископије чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, неминовно је морало довести до сукоба с Димитријем Хоматијаном, охридским архиепископом. Маја 1220. године он је Сави послао писмо у коме је пребацивао Сави начин живота који је водио, али главна тема овог писма је било изузимање три епископије испод његове власти. По свој прилици, Сава није ни одговорио на овај изазов. Сукоб се сам по себи угасио, а аутокефалност Српске цркве су још за Савина живота признали поглавари других православних цркава.

Односи са Радославом и прво ходочашће

Стефан Првовенчани je умро 1228. године. Пред крај владавине успоставио је добре односе са Теодором Анђелом, епирским владаром. Радослав, Стефанов наследник, оженио се 1219/20. Аном, Теодоровом ћерком, због чега ће током његове владавине епирски утицај бити изузетно снажан у српској политици. Радослава је у Жичи крунисао архиепископ Сава.

Радослав се дописивао са Димитиријем Хоматијаном, охридским архиепископом, у вези са недоумицама око службе и црквене дисциплине[44]. Поједини српски историчари сматрали су да је Радослав на овај начин хтео да врати Српску цркву под власт Охридске архиепископије и да је Сава незадовољан овим дешавањима одлучио да напусти Србију и оде на ходочашће у Свету земљу[45]. Оболенски релативизује ово гледиште наводећи да није логично да Сава напусти Србију ако је његово животно дело, аутокефалија српске цркве, у опасности[46]. У Савиним биографијама наглашени су добри односи које је имао с Радославом, чији је избор за краља Сава подржавао и кога је и сам крунисао[46]. Доментијан наводи да се краљ тешка срца растао од Саве, тако да разлоге за Савино прво ходочашће пре треба тражити у његовој жељи да обиђе света места, побољша богослужење угледајући се на старе хришћанске центре и да учврсти положај српске цркве успостављањем контаката са источним патријаршијама[46].

Године 1229. Сава је из Далмације отпловио за Палестину. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку, прошао је кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, Јована Дуку Ватаца, а затим је отишао на Свету гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару. У зиму 1229/30. највероватније је боравио у Солуну где се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање имало је великог значаја за развој богослужења у српској цркви[47]. На овом путу, Сава је сигурно проучиоЈерусалимски типик по коме је организован живот у манастиру Светог Саве Освећеног. По повратку у Србију 1230. у богослужбену праксу српске цркве унео је неке елементе из овог типика.

Друго ходочашће и смрт

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато[48]. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.

Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.

Достигнућа

Црквени великодостојник

Епископија	Седиште
Жичка (архиепископија)	Жича
Рашка	Црква светих апостола (Рас)
Призренска	Света Богородица Љевишка
Липљанска	Света Богородица Грачаничка
Зетска	манастир Светих арханђела на Превлаци
Хумска	Света Богородица Стонска
Топличка	црква Светог Николе код Куршумлије
Будимљанска	црква Светог Ђорђа код Иванграда
Дабарска	Свети Никола код Прибоја
Моравичка	црква Светог Ахилија
Хвостанска	Мала Студеница

Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године[49]. Вероватно већ у рано пролеће 1220. године започео је рукоположење епископа[50]. Сава је Српску архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе[51]. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој територији[52]. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.

Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.

Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима[53]. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног, источног монаштва[53]. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.

У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства)[53].

Ктиторска делатност

Детаљније у Ктиторска делатност Светог Саве

Манастир Ксиропотам на Светој гори

Ктиторска делатност Светог Саве којом је почео да се бави још као светогорски монах била је веома интензивна, да би свој врхунац доживела током Савиног рада на успостављању и организовању аутокефалне српске цркве.

Своју градитељску делатност започео је у Ватопеду[54]. На Светој гори је Сава заједно са својим оцем, тада монахом Симеоном, даровао и велики број других манастира. Приликом обиласка Свете горе они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Убрзо су Сава и Симеон отпочели рад на оснивању српског манастира на Светој гори. Заједно са великим жупаном, Стефаном Немањићем, обновили су потпуно запуштени манастир Хиландар. У подизању Хиландара Сава је имао веома значајну улогу[55]. После Хиландара, Сава је постао ктитор још једне самосталне монашке установе, келије у Кареји. Током 1199. постао је ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Ови манастири су толико страдали од разбојничких напада с краја 12. века да је то довело у питање њихов опстанак. Сава се побринуо за браство манастира Каракала, обновио је разорена здања и набавио је храну за манастир. У Ксиропотаму је подигао цркву и дао да се изради живопис. Манастир Филотеј је нарочито тешко страдао, па је Сава знатно допринео његовој обнови. У Цариграду је Сава даровао манастир Богородице Евергетиде где је сматран за ктитора, а у Солуну се за њега везује оснивање манастира Филокала.

Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године[56]. Под његовим руковoдством је живописана Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.

Сава је такође даровао бројне цркве и манастире у Палестини. Ту је основао и један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходочаснике. Главно ктиторско право, помињање у службама, Сава је стекао у још неколико цркава у Палестини: у витлејемској Цркви Христовог рођења, у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, као и у александријској цркви приликом своје друге посете Блиском истоку.

Мотиви овако замашне ктиторске делатности су поред искрене побожности били и политичке природе. Међу главним циљевима били су учвршћивање српске државе и младе аутокефалне Српске архиепископије.[57]

Законодавац

С правном проблематиком Сава се први пут морао упознати током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91). Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морала да прати и правна, с обзиром да је морао потписивати уговоре о куповини имања и слично[58]. Оснивање манастира Хиландара пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.

Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве[59].

У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства[60].

По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве)[61]. Током Савиног боравка у Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.

Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.

За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.

Књижевник

Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности [62] Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. [63] Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).

Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. [64] Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. [64] У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.

Свети Сава у традицији и уметности

Култ светог Саве

Смрт светог Саве ван Србије и његова сахрана у Бугарској изазвали су велико незадовољство у Србији[65]. Краљ Владислав је уложио значајне дипломатске напоре да се Савини посмртни остаци пренесу у Србију. Преговори су трајали дуго и у први мах нису довели до конкретних резултата[66]. Затим је Владислав лично отишао у Трново у посету свом тасту, бугарском цару, с намером да преговара о овом проблему. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију.¹⁹

По повратку у Србију Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. Савино тело је положено у гроб у Милешеви[67]. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Григорије Синаит га је сматрао великим светитељем, Сава III га је назвао светим и великим апостолом и архијерејом српским[68], док је за архиепископа Данила Сава био светилник отачаствију (…) господин наш и учитељ.

Савин култ се развио у целом српском народу. Нарочито је јак био у местима која су на било који начин била повезана са његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао Стефан Вукчић Косача који је узео титулу херцега од светог Саве.

Спаљивање моштију св. Саве 1594. године

У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом[70]. У то доба Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње српске државе. Ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете горе у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији тако да су га поседовале многе библиотеке. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против католика истиче светог Саву као личност на коју се треба угледати.

Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњевић, босански бискуп, написао је почетком 17. века прву биографију светог Саве која нема историјску већ искључиво књижевну вредност. С поштовањем о светом Сави су писали дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и Павле Ритер Витезовић[71]. Поред Срба, на ходочашће у Милешеву долазили су и Јевреји и Турци.

Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810. године.

Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији. Као школска слава дан светог Саве се није прослављао само у пероду комунистичке власти у Југославији да би се та пракса поново успоставила након његовог завршетка.

Свети Сава у књижевности

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.

У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.

Свети Сава у уметности

Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин портрет.

Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од више чинилаца: круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа (српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава био ктитор), стања и тенденција у српској уметности и тренутних политичких, црквенополитичких и културних прилика.

Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници

Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља[73] — које су често наглашаване и у каснијем сликарству. У иконографији 13. века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах (Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју. У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.

У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и на развој иконографије светог Саве[74]. Његова сложена личност допринела је развоју великог броја иконографских типова[74]. И поред извесних специфичности и у време турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као архијереј и учитељ, присутан још од 13. века. Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном. Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца.

Барокни утицаји у српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса[75]. Врхунац ликовног култа Саве и Симеона 18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.

Свети Сава у народној традицији

У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања[76]. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.

Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава[77].

У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту[78]. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд[79]. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед²⁰. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.

Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.

Напомене

1. Различити аутори наводе различите године рођења: Шафарик, Ст. Новаковић и Н. Крстић узимали су некад 1169. годину. Касније, та граница се померила прво на 1173. (И. Павловић), затим 1174 (М. Вукићевић, В. Ћоровић), на 1175. (А. Гавриловић, Н. Радојчић) и 1176. (Љ. Јовановић). Павле Поповић указује на чињеницу да је ово помицање године рођења св. Саве у директној вези са хронологијом у Савиним делима.

2. У својој психолошко-биографској реконструкцији Савиног живота Станоје Станојевић сматра да се Растко није интересовао за успехе свога оца и уопште за државничке ствари. По његовим речима „од природе склон верском заносу, Растко се још као сасвим млад предао вери и верском утицају“. Ипак, иако је Расткова (Савина) побожност несумњива, модерна историографија оспорава да је он од најранијег живота сам себе искључивао из свакодневних, па и државничких токова.

3. О засебној области датој Растку на управу извештава Доментијан, али Станојевић у својој студији одбацује ову вест јер није могао да је уклопи у своју слику младог Растка као религиозног аскете. Коначну потврду ове вести дао је својим открићем Михаило Динић који је пронашао Лучићев препис уговора Стефана Немање са Сплитом где се Растко наводи као управитељ хумске земље поред Вукана, Немањиног најстаријег сина који је био управник у Зети, видети Мошин (1979), 102.

4. Посебан државноправни статус Хума на који указују специфичне обавезе за ову област у међународним уговорима са Сплитом и Дубровником показује да су управитељи ове области имали конкретне и не мале дужности.

5. У српској историографији једно време било је популарно мишљење (које је унето и у чланак о светом Сави у „Енциклопедији Југославије“) да је Немања послао свога сина на Свету гору са срачунатим политичким мотивима. Ово мишљење је углавном одбачено јер нема никаквог упоришта у изворима и занемарује очигледну верску мотивацију овог Савиног чина.

6. Ни извори ни модерни историчари се не слажу око места где се Сава замонашио. Стефан Немањић (потоњи Стефан Првовенчани) тврди да се то десило у Ватопеду (Светосавски зборник II, 37-38). Доментијан наводи два одвојена пострижења — једно у Светом Пантелејмону и друго у Ватопеду. Оболенски наводи могућност да се у питању два сукцесивна монашка звања, односно примање мале и велике схиме. Велику схиму примају само они монаси који су се заветовали на најстрожи монашки живот.

7. Политички разлози проистицали су из тадашњих односа Србије са Византијом. Наиме, Стефан Немањић се након српског пораза у бици на Морави (1190) оженио Евдокијом, кћерком Алексија III Анђела, брата тадашњег византијског цара Исака II Анђела. Априла 1195. у Византији је дошло до преврата којим је на престо дошао Алексије III и тако је Стефан Немањић постао зет византијског цара. Није познато да ли је било византијског притиска на Немању да напусти престо, али је сигурно да је новоуспостављена ситуација имала удела у његовој одлуци.

8. Писмо није сачувано али га спомиње Стефан Нeмањић у Симеоновом житију.

9. Историчари се не слажу око тога када се та посета догодила. Станоје Станојевић сматра да је она вероватно била 1203. године[21]; Мошин је смешта у 1204[22]; док Живојиновић мисли да је он тамо боравио 1200. или 1201. године [23] када су га три епископа под председништвом Константина Месепотамита рукоположили за архимандрита[24].

10. Добромир Стрез био се одметнуо након смрти бугарског цара Калојана и приклонио се Стефану Немањићу. Убрзо се одметнуо и од српског великог жупана и угрожавао је своје суседе из снажно утврђеног града Просека. Убрзо након Савине безуспешне мисије, Срез је убијен. То су највероватније учинили његови људи који се нису слагали са политиком коју је водио[28].

11. Питање Стефановог крунисања изазивало је много недоумица у српској историографији. Извештаји западних и српских извора разликују се у свим битним појединостима везаним за крунисање. Тома, сплитски архиђакон, напомиње да је Стефан одмах по Андријином одласку у крсташки поход упутио изасланике у Рим по краљевску круну. Андреа Дандоло, млетачки хроничар из 14. века, потврђује вести архиђакона Томе. С друге стране, Доментијан тврди да је Сава након повратка из Никеје (најраније 1220. године) упутио изасланике у Рим да траже од папе краљевску круну; папа му је изашао у сусрет и Сава је крунисао брата. Теодосије детаљно описује саму церемонију крунисања, али не помиње одакле је круна дошла. И по њему Стефана је крунисао Сава. По свој прилици српски извори настоје да увећају Савину улогу у овим дешавањима, а Теодосије још настоји да искључи сваку улогу Рима и папе.

12. Мишљење да су се Стефан и Сава разилазили у питањима верске политике први је заступао Иларион Руварац, а с њим су се слагали и С. Станојевић, В. Ћоровић, Ј. Радонић и други. Супротно мишљење заступали су Дворник, Слијепчевић и Хафнер, док је Димитрије Богдановић по овом питању био неодлучан.

13. О питањима црквене јурисдикције у српским земљама пре стицања аутокефалности видети Калић (1979), 27—53.

14. Извештаји Савиних биографа Доментијана и Теодосија и поред извесних разлика слажу се у свим битним појединостима. По њима разлог Савиног пута у Никеју био је у вези са неким послом око Хиландара, што је вероватно измишљени детаљ којим се хтело постићи да Сава изгледа што скромније.

15. Теодор I Ласкарис и Стефан Немањић били су ожењени двема сестрама, Евдокијом и Аном, кћеркама Алексија III. Ипак ова родбинска веза није могла бити нарочито снажан гарант добрих односа јер је Стефан још првих година 13. века отерао на понижавајући начин своју жену из Србије. Штавише након што је протерао Евдокију Стефан се оженио Венецијанком Аном Дандоло, унуком Енрика Дандола који је био огорчени непријатељ Византинаца. Тарнанидис из овога закључује да Савино сродство с царем није имало значајнијег утицаја приликом црквено-дипломатске мисије.

16. Поједини српски историчари (међу њима и Станоје С. Станојевић) сматрали су да је српска црква ове привилегије добила у две етапе. Станојевић је сматрао да је 1219. Сава хиротонисан за архиепископа, а да је Српска црква тек десет година касније добила аутокефалију. Међутим, Савини биографи истичу да су се оба чина одиграла истовремено. Модерна историографија углавном одбацује претпоставку да је реч о временски удаљеним догађајима. Тако Тарнанидис напомиње да, ако је било временског размака од 10 година, Савини биографи не би пропуситли прилику да то наведу јер би онда положај Српске цркве био гарантован одлукама два цара (Теодор Ласкарис и Јован Ватац) и два патријарха (Манојло и Гермна).

17. Миодраг Петровић сматра да је Сава морао, због сложености и самосвојности српске редакције Номоканона, да започне овај рад више година пре рада на стицању аутокефалије за Српску цркву. Он даље наводи да је тај рад могао почети још 1204. године када је Сава поставо архимандрит “по грчком закону да буде архијереј“. Петровић допушта могућност да су светом Сави приликом израде Номоканона помагали неки учени Грци или Руси али да главне одредбе које прилагођавају канонске одредбе српским приликама и кратка објашњења придодата од стране Саве Немањића указују на његов кључни удео у настанку овог законског споменика.

18. Име јереси против које је говорио није поменуо, али се на основу изложеног с великом сигурношћу може тврдити да је у питању богумилство, против кога се борио још Савин отац Стефан Немања.

19. У Трнову је Савино тело почивало у цркви Светих четрдесет мученика. Током археолошких ископавања која су обављена у јесен 1972. пронађен је празан гроб у коме је Савино тело краткотрајно почивало.

20. Тако у краткој српској народној песми „Женидба месечева“ стоји: Богу даше небеске ширине (…) / Светом Петру велике врућине/ Светом Сави на води ледове[80].

Библиографија

Извори

• Списи св. Саве, приредио В. Ћоровић, Београд-Сремски Карловци 1928.
• Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Т. Јовановић, Београд 1998.
• Теодосије, Житија, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 5, Београд 1988.
• Списи светога Саве и Стевана Првовенчаног, модерном српском језику прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Доментијан, Житије светог Саве, прир. Љ. Јухас-Георгиевска и Т. Јовановић, Београд 2001.
• Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона, прилагодио Л. Мирковић, Београд 1939.
• Светосавски зборник II, Посебна издања СКА 125, Београд 1938. (у оквиру ове збирке налази се писмо Димитрија Хоматијана архиепископу Сави из 1220. које је коментарисао и превео Г. Острогорски као и пролошко житије светог Саве)
• Н. Дучић, Крмчија Морачка, ГСУД II/8 (1877) 34—134.

Литература

• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
• Д. Богдановић, Крмчија Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 91—99.
• И. Божић, Свети Сава у предању, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 389—395.
• И. Дујчев, Свети Сава у бугарској историји, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 443—452.
• В. Ђурић, Лик светога Саве у књижевности, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 223—230.
• В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 245—258.
• М. Живојиновић, О боравцима светог Саве у Солуну, Историјски часопис XXIV (1977), 63—71.
• М. Живојиновић, Ктиторска делатност Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 15—25.
• М. Живојиновић, Стефан Немања као монах Симеон, Међународни научни скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Септембар 1996 (ур. Јованка Калић), Београд 2000, 101—113.
• П. Ивић, О језику у списима светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 167—175.
• М. Јакновић, Епископије српске цркве 1220. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 73—84.
• Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 27—52.
• В. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 232—243.
• Д. Медаковић, Историјске основе иконографије св. Саве у XVIII веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 397—405.
• Д. Милошевић, Иконографија светога Саве у средњем веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 279—318.
• В. Мошин, Правни списи Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 101—128.
• О. Недељковић, Свети Сава и рашка правописна школа, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 177—188.
• Д. Оболенски, Шест византијских портрета (Свети Сава), Београд 2004, 133—191.
• П. Поповић, Свети Сава, Београд, 1932. (репринт 2004)
• М. Петровић, Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила—српског Номоканона, Историјски часопис 49 (2002), 27—45.
• С. Радојчић, Лик светога Саве у Доментијановом животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 215—221.
• С. Станојевић, Свети Сава, Београд 1935.
• Г. Суботић, Иконографија светога Саве у време турске власти, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 343355.
• Ј. Тарнанидис, Колико је Св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 55—63.
• А. Е. Тахиос, Улога Светога Саве у оквиру словенске књижевне делатности на Светој гори, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 85—89.
• Ђ. Трифуновић, Удвајање и понављање као начело књижевног дела светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 189—199.
• В. Ћоровић, Педесет легенди о Светом Сави, Београд 1995. (извор)
• Б. Ферјанчић, Автокефалнст српске цркве и Охридска архиепископија, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 65—72.
• С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XVI веку, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 381—388.
• Сима Ћирковић, Проблеми биографије Светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 7—13.

Преузето са: http://www.istorijskabiblioteka.com

Заштићена природна добра у Србији

Teritorija Srbije, kao i čitavo Balkansko poluostrvo, odlikuje se izvanrednim bogatstvom i raznovrsnošću živog sveta koji ovo područje svrstava u jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta. Srbija zauzima samo 2,1% Evropskog kontinenta, a na njenom prostoru živi:

• 74 % faune ptica Evrope

• 67 % faune sisara Evrope

• 51 % faune riba Evrope

• 49 % faune gmizavaca i vodozemaca Evrope

• 39 % vaskularne flore Evrope

 

U Srbiji je, do sada, zvanično registrovano oko 44.200 taksona biljaka, životinja i gljiva. S obzirom da mnoge grupe organizama nisu dovoljno istražene, pretpostavlja se da u Srbiji živi oko 60.000 taksona.

 

NACIONALNI PARKOVI

 

Veliki deo biodiverziteta u Srbiji sadržan je u okviru zaštićenih prirodnih područja, posebno u Nacionalnim parkovima. To su područja od izuzetnog prirodnog i kulturno-istorijskog značaja sa očuvanom ili samo neznatno izmenjenom autohtonom prirodom, velikim biološkim diverzitetom, endemičnim, reliktnim ili endemoreliktnim biljnim i životinjskim vrstama, očuvanim autohtonim ekosistemima, geološkim, geomorfološkim i hidrološkim specifičnostima, kao i značajnim kulturno-istorijskim spomenicima i etnološkim vrednostima.

Nacionalni parkovi obezbeđuju jedan od najviših, integralnih oblika zaštite prirode koji je zasnovan na ekološkom konceptu da se biljne i životinjske vrste, njihove populacije, biocenoze i ekosistemi, najefikasnije mogu zaštititi kroz celovitu zaštitu njihovih prirodnih staništa (tzv. in situ zaštita biodiverziteta).

 

Nacionalni park „Đerdap” 

 

Nacionalni park „Đerdap” je osnovan je 1974. godine. Nalazi se u severoistočnoj Srbiji, na granici sa Rumunijom. Prostorno je najveći Nacionalni park, zahvata površinu od 64.000 ha. Park se nalazi na desnoj obali Dunava i prostire se od Golupca do Karataša (kraj Kladova) u dužini od oko 100 kilometara. Obuhvata uzani šumoviti brdsko – planinski pojas uz Dunav koji su izdiže od 50 do 800 metara nadmorske visine.

 

Osnovni prirodni fenomen područja je Đerdapska klisura Dunava, najduža i najveća klisura probojnica u Evropi, duga oko 150km. Najuži deo klisure, gde je Dunav najdublji, poznat kao „Veliki Kazan“, istovremeno je i najatraktivniji deo čitavog područja.

 

U hidrografskom pogledu, Đerdapom dominira neposredni sliv Dunava, uključujući i njegove pritoke.

 

„Đerdapska klima“ je modifikovana umereno-kontinentalna klima. Ona se odlikuje nešto nižim temperaturama i većom relativnom vlažnošću vazduha u odnosu na klimu okolnih oblasti. Za ovo područje karakteristična je velika oblačnost, kao i česte i dugotrajne magle, posebno u zimskim mesecima. Đerdapska klisura je, zbog relativno velike nadmorske visine, bogata padavinama koje su pravilno raspoređene tokom godine. Za Đerdap je karakteristično i oslabljeno dejstvo vetra.

 

Osnovna odlika Nacionalnog parka „Đerdap“ je velika šumovitost (64%), veliko bogatstvo i raznovrsnost flore i faune kao i bogatstvo kulturno – istorijskim spomenicima od najstarijih epoha pa do danas.

 

Flora i vegetacija

 

Đerdap je jedan od najvećih, najznačajnijih i najsevernijih evropskih refugijuma šumske flore i vegetacije, koje su tu našle sigurno utočište za vreme ledenih doba.. Na području Đerdapa prisutno je danas preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter. Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je njihovo izuzetno florističko bogatstvo od preko 1100 taksona vaskularnih biljaka (oko 30% ukupne flore Srbije) gde se izdvajaju tercijarni relikti dendroflore: Corylus colurna L. (mečja leska), Celtis australis L. (koprivić), Juglans regia L. (orah), Syringa vulgaris L. (jorgovan), Taxus baccata L. (tisa), Fraxinus ornus L. (crni jasen), Ilex aquifolium L. (božikovina). Ove vrste zajedno sa Fagus sylvatica L. (bukva), Quercus petraea (Matt.) Liebl. (kitnjak), Quercus cerris L. (cer) i Quercus farnetto Ten. (sladun) obrazuju mešovite šumske zajednice.

 

Fauna Na području nacionalnog parka Đerdap zabeleženo je ukupno 150 vrsta ptica, 57 vrsta riba, 49 vrsta sisara, među kojima 6 vrsta slepih miševa od kojih su 3 vrste na evropskoj crvenoj listi i 17 vrsta glodara.   Kulturno-istorijsko nasledje Područje Nacionalnog parka „Đerdap“ obiluje značajnim kulturno-istorijskim spomenicima. Počev o poznatog „Lepenskog vira“, arheološkog nalazišta iz doba neolita, preko čitavog niza drugih praistorijskih i antičkih spomenika i obeležja iz rimskog perioda,, među kojima je najpoznatija „Trajanova tabla“ iz 101. godine nove ere, sve do srednjevekovnih spomenika kakva je tvrđava Golubački grad.

 

U okviru nacionalnog parka proglašeno je i 8 rezervata prirode i jedan predeo izuzetnih odlika (Veliki i Mali Štrbac)

 

Ugroženost

 

Izgradnjom hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap“ i formiranjem Đerdapskog jezera (1971. godine), bitno su izmenjeni prirodni uslovi u dolini Dunava. Ispod nivoa jezera nestali su jaki vrtlozi. Jezerska voda je prodrla u doline pritoka Dunava pri čemu su nastali manji i veći jezerski zalivi među kojima je najveći u dolini Porečke reke.

Podizanjem nivoa jezera, potopljena su staništa nekih retkih biljaka. Potapanjem dolin­skih livada kod Tekije uništena je jedina populacija banatskog šafrana (Crocus banaticus Gay) u Srbiji, a potapanjem staništa u Malom i Velikom Kazanu nestala je đerdapska lala (Tulipa hungarica Borabás).

 

Međunarodni značaj

 

Zbog svog graničnog položaja Nacionalni park „Đerdap“ je planiran da sa svojom prirodnom celinom u Rumuniji bude uključen u Mrežu pograničnih područja, a zbog izuzetnih kulturno-istorijskih spomenika i očuvane autohtone prirode predložen je da bude uvršten u UNESCO-vu listu svetske prirodne i kulturne baštine  i u svetsku mrežu rezervata biosfere kroz program Čovek i bisfera.

 

 

Nacionalni park „Šarplanina“

 

Nacionalni park „Šarplanina“ je „najmlađi“, osnovan 1986. godine i obuhvata deo severne strane masiva Šarplanine (u jugozapadnom delu Kosova i Metohije). Zahvata površinu od 39.000 ha.

 

Šarplanina je tipično visokoplaninsko područje sa 30 vrhova preko 2500 m visine i čak 100 vrhova preko 2000 m. Najviši vrh je Bistra od 2.661 m n.v. Na Šarplanini su gotovo na svakom koraku prisutni tragovi ledenih doba sa čitavim nizom ledničkih  cirkova i jezera. Ima ih čak 25 iznad 1900 m nadmorske visine. Među njima se po veličini posebno ističu Livadičko i Jažinačko jezero.

 

U hidrološkom pogledu, područje Nacionalnog parka je izuzetno bogato vodom i pripada slivovima reka Lepenac i Prizrenska Bistrica koja u delu svoga toka formira prekrasnu klisuru.

 

U klimatskom pogledu, na ovom prostoru se “sudaraju” mediteranski i kontinentalni uticaji. U podnožju, duž dolina Prizrenske Bistrice i Lepenca oseća se uticaj submediteranske klime, dok na najvišim vrhovima vlada surova i hladna planinska klima. Sve to uslovljava i objašnjava istovremeno prisustvo izuzetno velikog broja različitih biljnih vrsta, koje na Šarplanini grade najrazličitije biljne zajednice.

 

 

Flora i vegetacija

 

Šarplanina predstavlja jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta na Balkanskom poluostrvu. Sa oko 2000 vrsta vaskularnih biljaka, Šarplanina obuhvata oko 56 % flore Srbije. Posebnu vrednost čini 20 lokalnih endemita među kojima su: hajdučica kralja Aleksandra (Achillea alexandri regis), šarplaninski šafran (Crocus scardicus), Derfelerova petoprsnica (Potentilla doerfleri) i ljubičice Viola grisebachiana i Viola dukadjinica. Na Šarplanini su prisutne brojne reliktne i endemo-reliktne vrste kao što su: balkanska diaskorea (Dioscorea balcanica), srpska ramonda (Ramonda serbica), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), molika (Pinus peuce), munika (Pinus heldreichii) i dr.

 

Na Šarplanini se sa povećanjem nadmorske visine jasno smenjuju vegetacijski pojasevi, počev od hrastovih šuma u pobrđu, preko pojasa bukovih šuma, mešovitih šuma bukve i jele, smrčevih i jelovih šuma, pa sve do pojasa molikovih šuma na silikatima i munikovih šuma na krečnjacima koje grade i gornju šumsku granicu.  Iznad je žbunasta vegetacija bora krivulja (Pinus mugo), sibirske kleke (Juniperus sibirica) i različitih vrsta borovnica, a zatim sledi zona

visokoplaninskih pašnjaka i livada.

 

U okviru farmakognozijskog ispitivanja spontane lekovite flore u šarplaninskim župama (Ristić et al. 1994) identifikovano je oko 120 vrsta lekovitih i aromatičnih.  Među njima su i: Polygonum viviparum L  (srčanik), Ranunculus crenatus Waldst. & Kit.,  Gentiana punctata L. (arnautski raven), Polygonum bistorta L. (želudnjak), Sideritis scardica Griseb. (šarplaninski čaj), Castanea sativa Mill. (pitomi kesten).

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka „Šarplanina“ odlikuje se izuzetnom raznovrsnošću. Ovde živi  147 vrsta leptira, preko 200 registrovanih vrsta ptica i 32 vrste. sisara. Orao bradan je iščezao sa Šarplanine, koja je do nedavno predstavljala njegovo poslednje utočište u Srbiji. Ris u Nacionalnom parku uživa specijalnu zaštitu u okviru “Rezervata risa na Rusenici”.   Kulturno-istorijsko nasledje Najveću kulturno-istorijsku vrednost ovog područja predstavlja drevni grad Prizren koji je bio srpska prestonica u srednjem veku i “Grad muzej” sa 59 zaštićenih spomenika kulture među kojima se posebno ističe tvrđava “Dušanov grad”, Manastir “Sveti Arhanđeli”, Crkva “Bogorodice Ljeviške” i “Mehmed pašina Džamija”.

 

 

Međunarodni značaj

 

Zbog izuzetnih prirodnih vrednosti i brojnih kulturno istorijskih spomenika Nacionalni park Šarplanina je predložen za međunarodnu zaštitu kroz UNESCO-ve programe Svetske prirodne i kulturne baštine i Čovek i biosfera.  Istovremeno, pokrenuta je inicijativa da se u saradnji sa Makedonijom čitav prostor Šare proglasi za zajednički, međudržavni Nacionalni park.

 

 

Nacionalni park „Fruška Gora“

 

Nacionalni park „Fruška Gora” je naš najstariji Nacionalni park, proglašen još 1960. godine. Nalazi se u jugoistočnom delu Panonskog basena (između Dunava i Save), zauzima površinu od preko 25.000 ha, koja  obuhvata čitav šumski – „planinski“ venac Fruške Gore. Najviši vrh je Crveni Čot od 539 m.

 

Iako malog prostranstva i visine (sa odlikama brdskogreljefa), Fruška Gora se u geološkom pogledu odlikuje prisustvom različitihvrsta stena kako u pogledu načina i vremena postanka, tako i po hemijskom i minerološkom sastavu. Zbog složenosti svog geološkog sastava i brojnih nalazišta dobro očuvanih fosila flore i faune  u svojim sedimentnim naslagama, Fruška Gora se s pravom označava kao „ogledalo geološke prošlosti“. To je bio jedan od bitnih razloga da se Fruška Gora proglasi za Nacionalni park, a njeni pojedini delovi kao što su paleontološki lokaliteti u Čerevičkom potoku, kod manastira Grgeteg, u okolini Beočina, Ledinaca i drugi, stave pod poseban režim zaštite kao spomenici prirode.

Na severnim padinama Fruške Gore prema Dunavu ima manjih vodotokovakoji ne prelaze dužinu od 10-tak kilometara. Inače, brojni izvori koji su nekada bili zastupljeni na čitavom masivu Fruške Gore danas su manje – više presušili, ili su se smanjili usled promena koje je čovek izazvao svojim neracionalnim postupcima.

 

Područje Fruške gore se nalazi na severnoj granici prostiranja umereno-kontinentalne klime, a zbog promena klimatskih karakteristika duž visinskog gradijenta klima ima subkontinentalne karakteristike. Srednja godišnja temperatura vazduha za područje Nacionalnog parka je 11.2° C, padavine pravilno rastu sa porastom nadmorske visine. Fruška gora je po padavinama najbogatije područje Vojvodine.

 

Flora i vegetacija

 

Fruška gora se odlikuje velikom raznovrsnošću biljnog sveta. Paprati su zastupljene sa 32 vrste, a 6 vrsta se nalazi na listi strogo zaštićenih. Golosemenice su na Fruškoj gori prisutne sa samo jednom autohtonom četinarskom vrstom – Juniperus communis (kleka). Na prostoru Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta vaskularnih biljaka, a ukupan broj, na čitavom prostoru Fruške gore iznosi 1450 taksona što čini više od 1/3 ukupne flore Srbije. 73 vrste se nalaze na listi strogo zaštićenih.

 

Osnovni tip vegetacije na Fruškoj gori čine listopadne šume (pokrivaju približno oko 90% ukupne površine nacionalnog parka) koje izgrađuju hrast kitnjak (Quercus petraea) i obični grab (Carpinus betulus), sa znatnim učešćem bele lipe (Tilia tomentosa). U manjoj meri, naročito na severnim padinama, razvijaju se bukove šume.  Na južno eksponiranim staništima cer (Quercus cerris), crni jasen (Fraxinus ornus) i dr. obrazuju čitav niz mešovitih ili čistih zajednica.

 

Obodni deo šumskog područja Fruške Gore pripada, šumo-stepskoj vegetaciji. Međutim, ovaj oblik vegetacije je gotovo u potpunosti uništen i pretvoren u obradive površine. Ipak, na pojedinim mestima sačuvani su fragmenti stepske vegetacije koji predstavljaju poslednje oaze za brojne reliktne vrste kao što su: gorocvet (Adonis vernalis), sasa (Pulsatila grandis), uskolosni-stepski božur (Paeonia tenuifolia), stepska perunika (Iris pumilla), travolika perunika (Iris graminea), žuti lan (Linum flavum)

 

Na Fruškoj gori živi oko 500 lekovitih i potencijalno lekovitih biljnih vrsta (Tucakov, 1978). Među njima su: Platanthera bifolia (vimenjak), Orchis maculata (pegavi kaćun), O. morio (kaćun), O. simia, Frangula alnus Mill. – (krušina), Rhamnus cathartica L. (pasdren) i dr.

 

Fauna Faunu Fruške gore čini: 10  vrsta riba, 13 vrsta vodozemaca, 11 vrsta gmizavaca, oko 200 vrsta ptica i 60 vrsta sisara.   Kulturno-istorijsko nasledje Na području parka nalazi se čak 16 pravoslavnih manastira koji potiču s kraja 15 i početka 16 veka, sve do 18 veka. Fruška gora se često naziva „Srpska Sveta Gora“ ili „Srpski Atos“, Ovi manastiri su imali neprocenjiv značaj u očuvanju i razvoju kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda na ovim prostorima.

 

Ugroženost

 

Raličite negativne čovekove aktivnosti dovele su kako do promena u sastavu pojedinih šumskih zajednica, tako i do nestanka velikog broja biljnih vrsta.

U šumskim ekosistemima Fruške gore značajno učešće bele lipe (Tilia tomentosa) ima sekundarni, a ne primarni karakter, što je u vezi sa prekomernim iskorišćavanjem osnovnih vrsta šumskih ekosistema (hrast kitnjak, obični grab, bukva i sl.). Lipa, kao ekonomski manje značajna i „tehnološki nekvalitetna vrsta“ ali sa visokim prirodnim potencijalom vegetativnog razmnožavanja preuzela je dominaciju u ovim ekosistemima.

Sa područja ove planine iščezao je banatski božur (Paeonia officinalis subsp. banatica), a od čak  32 vrste orhideja (fam. Orchidaceae) koliko ih je zabeleženo na Fruškoj Gori u ranijim istraživanjima, danas je potvrđeno prisustvo samo 16 vrsta.

 

 

Nacionalni park „Tara“

 

Nacionalni park „Tara“ je osnovan je 1981. godine.  Nalazi se na krajnjem zapadu Srbije i zahvata deo planina Tare i Zvezde i deo kanjona reke Drine između Višegrada i Bajine Bašte. Obuhvata površinu od 19.200 hektara.

 

Tara predstavlja površ visoku 1000-1200m, sa koje se uzdižu retki vrhovi visine od 1400 do 1600 m, ispresecanu rečnim dolinama. Pored kanjonske doline Drine sa moćnim krečnjačkim odsecima visokim i preko 1000m, izdvajaju se i kanjoni reka Rače, Brusnice, Dervente i Belog Rzava.

Tara je poznata kao refugijalni masiv, a klisure i kanjoni  jedinstvena planinska pribežista, u kojima su opstale mnoge reliktne biljne vrste.

 

Pored reke Drine i njenih pritoka veliki hidrografski značaj za područje Nacionalnog parka „Tara“ imaju i hidroakumulacije „Bajina Bašta“ kod Perućca i „Beli Rzav“ kod Zaovina.

 

U klimatskom pogledu, područje Nacionalnog parka Tara je pod uticajem umereno-kontinentalne, planinske klime sa većim stepenom vlažnosti u odnosu na centralne i istočne delove Srbije. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 83 % i čak ni tokom letnjih meseci, ne pada ispod 70 %. Istovremeno, prosečna temperatura vazduha od 5 °C ujednačena je tokom godine. Leta su sveža a zime blage, što je od posebnog značaja za razumevanje fenomena planinske refugijalnosti čitavog područja.

 

 

Flora i vegetacija

 

Na prostoru Tare živi 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, 7 vrsta golosemenica, 950 skrivenosemenica, ukupno preko 1100 vrsta, što predstavlja 1/3 ukupne flore Srbije.

 

Tara je proglašena Nacionalnim parkom pre svega jer spada u red najšumovitijih planina Evrope, pri čemu pojedini šumski kompleksi spadaju među najočuvanije, najkvalitetnije i najproduktivnije u Evropi. Šumski ekosistemi koji zauzimaju oko 70 % njegove ukupne teritorije.

 

Od lišćarskih šumskuhzajednica, na strmim obroncima klisura i kanjona severnog dela Nacionalnog parka, najznačajnije su reliktne šume crnog jasena (Fraxinus ornus) i crnog graba (Ostrya carpinifolia Scop.), šume cera (Quercus  cerris), šume sladuna (Quercus farnetto) i cera, orahove šume (Juglans regia) predplaninskih i planinskih bukovih šuma (Fagus sylvatica).

 

Lišćarsko-četinarskei čiste četinarske šume zauzimaju, ipak, najveći deo Nacionalnog parka. Među njima se posebno ističe mešovita, i reliktna šuma bukve, jele (Abies alba) i smrče (Picea abies)  koja obuhvata najveće površine čitavog planinskog platoa Tare. Najveću vrednost i specifičnost ovog područja predstavlja prisustvo mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma u kojima je jedan od osnovnih graditelja pančićeva omorika (Picea omorika). Kao tercijarni endemo-relikt čiji je areal danas sveden samo na područje oko srednjeg toka reke Drine, pančićeva omorika predstavlja drvo izuzetne lepote i gracioznosti (poznata kao „Carica svih endemita Evrope“). Pančićeva omorika se razvija na veoma različitim staništima, na kamenjarima ili na tresavama, mešajući se sa različitim vrstama lišćara i četinara.

Posebno interesantno i ekološki zanimljivo stanište omorike predstavlja tresava „Crveni potok“ na Mitrovcu gde ona raste zajedno sa crnom jovom (Alnus glutinosa) i smrčom. Kao jedinstven primer gde ova vrsta raste na tresavi, ovo stanište je posebno zaštićeno kao rezervat prirode. Istovremeno, i druge zajednice omorike, pa čak i pojedinačna stabla, zakonom su zaštićena kao prirodne retkosti.

 

Od čistih četinarskih šuma Nacionalnog parka Tara posebno su značajne šume crnog bora (Pinus nigra Arn.), šume belog bora (Pinus silvestris L.) kao i mešovite beloborovo-crnoborove šume.

 

Po šumama Tare mogu se naći retke i zaštićene biljke kao što su: božur (Paeonia officinalis L.), crnjuša (Erica carnea L.), na planinskim livadama prostrel (Gentiana cruciata), crno smilje (Nigritella nigra), u kamenjarima i pukotinama pančićev derventanski različak (Centaurea derventana), nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolići), pančićeve mlečike (E. subhastata i E. glabriflora).

 

Na Tari živi i 280 lekovitih i aromatičnih biljaka, na primer Digitalis feruginea L.  (besnik), Veratrum album L. (čemerika). Gentiana lutea L. (lincura) je gotovo  iscrpljena vrsta na ovom podrucju, ima je na svega četiri lokaliteta. Iz tog razloga preduzete su mere plantažnog gajenja ove vrste na planini Tari, što se pokazalo veoma uspešnim, čime su zaštićene prirodne populacije.

 

Fauna Životinjski svet Nacionalnog parka Tara je veoma raznovrstan, sa 115 vrsta dnevnih leptira, 27 vrsta riba, 12 vrsta vodozemaca, 12 vrsta gmizavaca, oko 170 vrsta ptica i 51 vrsta sisara. Posebno značajni i zakonom zaštićeni su mrki medved, divokoza i srna.   Kuturno-istorijsko nasledje Posebnu vrednost ovog područja predstavlja manastir Rača kojeg je podigao kralj Dragutin u drugoj polovini 13. veka, na mestu gde reka Rača izlazi iz živopisnog kanjona. Manastir Rača je vekovima bio izvorište pismenosti i prepisivačke književnosti, poznate kao račanska škola.

 

 

Međunarodni značaj

 

Imajući u vidu sve prirodne vrednosti i specifičnosti ovog prostora, pokrenuta je inicijativa da se područje Nacionalnog parka „Tara“ u bližoj budućnosti uvrsti u spisak Svetske prirodne i kulturne baštine, da se uključi u mrežu rezervata biosfere (UNESCO) i u mrežu pograničnih područja kao pogranično dobro Srbije i Bosne pod imenom „Drina“.

 

 

Nacionalni park „Kopaonik“

 

Nacionalni park „Kopaonik“ zaštićen je 1981. godine i obuhvata površinu od 11.809 ha.  Prostire se na najvišim i najočuvanijim delovima planine Kopaonik, koja se uzdiže u središnjem delu južne Srbije.

Osnovu parka čini visokoplaninski, relativno zaravnjeni predeo srednje nadmorske visine oko 1700 m. Najniža tačka se nalazi na oko 640 mnv, dok najvišu tačku Predstavlja Pančićev vrh na visini od 2017 m. Kopaonik je planina izuzetno složene geološke građe.

 

Od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika smenjuju se različiti klimatski pojasevi; od zone tople brdske klime submediteranskog karaktera, u najnižim delovima planine, do zone surove predalpijske klime na najvišim vrhovima.

 

Izražen vertiklani profil Kopaonika, na kome se smenjuju mnogi klimatski pojasevi, kao i veoma izražen diverzitet tipova geološke podloge uslovio je da je danas na Kopaoniku prisutan i izuzetno visok diverzitet staništa.

 

Flora i vegetacija

 

Na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da na području Kopaonika živi 219 vrsta gljiva, 120 vrsta lišajeva, 350 vrsta algi, oko 150 vrsta mahovina, i čak 1600 vrsta vaskularih biljaka. Od ovog izuzetno visokog diverziteta flore, za visokoplaninsko područje iznad 1600 m n.v., zabeleženo je prisustvo od 825 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka, što ukazuje da na teritoriji Nacionalnog parka koja predstavlja samo jedan hiljaditi deo teritorije Srbije, danas živi skoro jedna polovina njene kompletne flore.

 

Promenu klime od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika, prati i pravilna smena vegetacije. U najnižim delovima planine razvijene su hrastove šume.

Iznad zone hrastova, u pojasu između 1000 i 1550 m nalazi se zona planinskih bukovih šuma, koje u višim delovima prelaze u mešovite, bukovo-jelove i bukovo-smrčevo- jelove šume.

Iznad bukovog pojasa (iznad 1500 m n.v. ) javlja se zona tamnih četinarskih šuma koje izgrađuje smrča (Picea abies) i predstavlja gornju šumsku granicu.

Iznad smrčevog pojasa javlja se pojas subalpijske žbunaste vegetacije u kojoj dominiraju polegla kleka (Juniperus nana) i različite vrste borovnica (Vaccinium myrtillus, V.uliginosum i V.vitis-idea).

Na kontaktu šumske i subalpijske žbunste vegetacije javljaju se zajednice u kojima pored polegle kleke i borovnice značajno učešće ima i subalpijska rasa smrče (Picea abies subalpina), čija, i do 100 godina stara stabla, ne prelaze visinu od 2 m.

Na kraju, na najvišim vrhovima Kopaonika, na najizloženijim terenima, razvijena je zeljasta visokoplaninska vegetacija.

Na Kopaoniku je prisutno još mnogo drugih tipova staništa koji ne izgrađuju jasne vegetacijske zone ili pojaseve, to su zajednice pored planinskih potoka, staništa u pukotinama vertikalnih stena i staništa na tresavama u čijem prizemnom spratu dominiraju tresetne mahovine (Sphagnum sp.).

 

Danas u Nacionalnom parku „Kopaonik“ živi 91 endemična i 82 subendemične vrste, što govori o tome da Kopaonik ujedno predstavlja i jedan od najznačajnijih centara endemizma u Srbiji.

Samo na ovoj teritoriji žive tri stenoendemične biljne vrste koje ne rastu više ni na jednom mestu u svetu. To su : Sempervivum kopaonikensis Panč. (kopaonička čuvarkuća), Viola kopaonikensis Panč. (kopaonička ljubičica) i pančićeva režuha (Cardamine pancicii Hayek).

 

Na Kopaoniku živi oko 250 lekovitih biljnih vrsta, mnoge od njih su strogo zaštićene: Gentiana kochiana Perr. et Song (kohova sirištara), barski petolist (Potentilla palustris), Arctostaphylos uva-ursi (L.) Spreng. (medvedje grožđe), Centaurium umbellatum Gilib (kičica),  Aconitum pentheri Hayek (jedić)…

 

Na Kopaoniku je pod zaštitom nekoliko rezervata prirode i veliki broj spomenika prirode. Najpoznatiji rezervati prirode su: Metođe (zajednice smrče i bukve sa reliktnim vrstama), Kozje stene (reliktne zajednice smrče, jele i vresa), Vučak (jedinstvene zajednice jele i smrče), Jankova bara (najveća tresava na Kopaoniku). Od spomenika prirode posebno je interesantno Semeteško jezero, sa plovećim ostrvima i „gejzir“ Gvozdac.

 

Fauna Na području Kopaonika živi 14 vrsta vodzemaca, 13 vrsta gmizavaca, 148 vrsta ptica i oko 60 vrsta sisara.   Kulturno istorijsko nasledje Veliko prirodno bogatstvo u rudama, vodi, šumama i pašnjacima kao i veoma povoljan geografski položaj, učinili su Kopaonik možda najznačajnijim prirodnim osloncem zahvaljujući kome je nastala i snažno se razvila srednjovekovna Srpska država. Istorijski značaj Kopaonika i njegovog podgroja kao središta Srpske srednjevekovne države jasno obeležavaju ostaci gradova Zvečan (XI – XV vek), Maglič (XIV vek) i dr., kao i bogate zadužbine srpskih vladara: Petrova crkva (VIII–IX vek), Sopoćane (XIII vek), Studenica (XI–XII vek), Žiča (XIII vek) itd.

 

Ugroženost

 

Kopaonik je vekovima narušavan kako zbog rudnog tako i zbog šumskog bogatstava. Eksploatacijom šuma i pašnjaka, Kopaonik je danas, skoro potpuno ogoleo. Samo su najviši delovi planine, možda zbog surove prirode, do skora ostali sačuvani. Međutim, danas su kroz te ostatke šuma prosečeni kilometri skijaških staza i žičara čime je ugroženost živog sveta dovedena do maksimuma. Mnoge vrste su nestale, desetak se nalazi u neposrednoj opasnosti a stotinak veoma retkih biljnih vrsta lako mogu postati ugrožene, pa i potpuno nestati sa ovog područja.

Problemi Kopaonika su i nelegalna gradnja, otpadne vode i komunalni otpad. Ukoliko se svi ovi problemi ne reše u najskorije vreme postoji velika mogućnost da Kopaonik izgubi svoj status Nacionalnog parka.

 

 

Literatura:

 

1. Amidzić, L., Krasulja, S., Belij, S. (eds.) (2007): Zaštićena prirodna dobra Srbije. Ministarstvo zaštite životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd.

2. Gajić, M. (1988): Flora Nacionalnog parka „Tara“. Šumarski fakultet, Beograd

3. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Tara“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 22-24. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

4. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Fruška gora“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 20-21. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

5. Lakušić, D. (1995): Vodič kroz floru Nacionalnog parka Kopaonik. Javno preduzeće „Nacionalni park Kopaonik“, Kopaonik.

6. Lakušić, D. (2008): Nacionalni park „Kopaonik“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 13-15. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

7. Mijailović, J. (1999): Lekovite biljke Kopaonika. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

8. Rebuš S. (2001): Orhideje Fruške gore. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

9. Ristić, M., Menković, N., Maksimović, S., Tasić, S., Kovačević, N., Đoković, D., Grubišić, D.  (1994): Farmakognozijsko istraživanje spontane lekovite flore Gore i Opolja. In: Lazarević, R. (ed), Šarplaninske župe Gora, Opolje i Sredska. Odlike prirodne sredine, 259-274. SANU, Beograd.

10. Stevanović, V. (2008): Nacionalni parkovi Srbije – centri biodiverziteta i refugijumi ugrožene flore i faune. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 6-7. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

11. Stevanović, V. (2008): Nacionalni park „Šarplanina“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 16-17. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

12. Tucakov, J. (1978): Lekovito bilje Fruške Gore. In. Stojković, L. (ed.) Monografija Fruške Gore II, 5-160. Matica Srpska, Odelenje za prirodne nauke, Novi Sad.

13. Vukojičić, S. (2008): Nacionalni park „Đerdap“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 18-19. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

14. www.npkopaonik.com
15. www.fruskagora.rs
16. www.tara.org.rs
17. www.npdjerdap.org

 

Бели анђео, ремек-дело европске уметности

U dolini reke Mileševe, u blizini Prijepolja, nalazi se jedan od najpoznatijih srpskih manastira, građen u raškom stilu –Mileševa. Na tromeđi između Srbije, Bosne i Crne Gore, ovaj manastir, kao jedna od najvećih srpskih svetinja, zauzimao je posebno mesto u srpskoj duhovnosti.

Mileševu je podigao kraljVladislav Nemanjić, sin Stefana Prvovenčanog, između 1234. i 1236. godine, kada je iz Trnova u Bugarskoj u manastir preneo mošti svog strica,Svetog Save. Mošti njavećeg srpskog svetitelja privukle su i veliku popularnost ovog manastira u narodu, te je u hijerarhiji srpskih manastira Mileševa zauzimala drugo mesto, odmah posle Studenice. I pored turskih razaranja, u manastiru je radila jedna od prvih štamparija, a uz štampariju i jedna od prvih manastirskih škola u Srbiji. Mošti Svetog Save ostale su u Mileševi sve do 1595. godine kada su ih Turci odneli i po naredbi Sinan-paše spalili ih u Beogradu. U Mileševi je ostao portret Svetog Save, freska za koju se smatra da predstavlja njegov najverniji prikaz.

Freske manastira Mileševa ubrajaju se u najbolja evropska ostvarenja 13. veka. Iako nisu ostala zabeležena imena živopisaca, poznato je da su bili Grci, koji su školovani u nekom od velikih centara Vizantije, u Carigradu i Nikeji. Tokom turskih razaranja, mileševske freske su pretrpele ogromna oštećenja, a obnovljenje su tokom 16. i 17. veka. Konzervacija je urađena sredinom 20. veka. Danas je Mileševa pod zaštitom Uneska kao deo svetske kulturne baštine.

Mironosnice na Hristovom grobu

Beli Anđeo

Najpoznatija freska i jedno od remek-dela iz manastira Mileševe je svakako “Beli anđeo” deo freske “Mironosnice na Hristovom grobu” iz crkve Vaznesenja Hristovog. Na fresci je prikazan Arhangel Gavrilo, obučen u beli hiton, raširenih krila, kako sedi na kamenu i mirosnicama (ženama koje donose dobre vesti) pokazuje rukom prazan Hristov grob, mesto gde je Hrist vaskrsao. U 16. veku preko ove freske naslikana je druga freska, pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 2o. veka, kada je crkva restaurirana i kada je uklonjena gornja slika. Ne zna se pouzdano ko je tvorac “Belog anđela”, veruje se da je u pitanju grupa umetnika koji su negovali slobodan potez i imali razvijen osećaj za boju.

Koliko je freska “Belog anđela” očarala svet tokom dvadesetog veka govori i podatak da je prvi satelitski prenos video signala 1963. godine između Evrope i Severne Amerike sadržao sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evrope Americi. Isti signal je nešto kasnije poslat i u kosmos. Predivni anđeo iz Mileševe odabran je kao univerzalni simbol svekolikog mira.

http://www.youtube.com/watch?v=2WqUSdewcfI

С. Спасић

Однос наставник – ученик

ОДНОС НАСТАВНИК-УЧЕНИК

-текст из дипломског рада Милијане Латић, проф. разредне наставе у Цулинама

Међусобни односи наставника и ученика су врло актуелан и сложен педагошки проблем који постоји откад и први облици организованог васпитно-образовног рада. Тим односима су се, са мање или више успеха, бавили наши и страни истраживачи, али су и поред тога и даље остали у много чему велика непознаница и изазов не само за педагоге и за педагогију, већ и друге науке и научнике.

Проучавање међусобних односа ученика и наставника прати низ тешкоћа и проблема које истраживачи тешко решавају. То су:

– вишефакторска детерминисаност односа у школи;

– не могу се посматрати одвојено од међуљудских односа у друштву, односи у друштву и школи су тесно повезани, чак и међусобно условљени;

– међуљудски односи нису проучавани целовито, већ парцијално са становишта различитих научних дисциплина;

– у различитим људским културама и заједницама међуљудски односи су имали различит карактер, свака људска заједница је настојала да у свој школски систем угради односе који одговарају њеној културној стварности;

– у различитим људским цивилизацијама и културама међусобни односи између ученика и наставника различито су третирани и вредновани.

Међусобни односи ученика и наставника „зависе од више фактора, а нарочито:

– од става друштва према човеку и његовом развоју,

– од положаја појединца у одређеној друштвеној заједници,

– од друштвености појединца,

– од самоактивности појединца у различитим вредносним системима

– од личности наставника и његових способности за организацију и извођење рада“ (Лакета, 1998: 108-109)

Односи између ученика и наставника су одраз општих друштвених односа, резултат су одређених схватања човека и потреба његовог развоја. У различитим друштвено-политичким околностима, настала су различита тумачења људске природе и њеног развоја.

Образовни процес представља облик међусобног деловања и сарадње између наставника и ученика – оних који поучавају и оних који уче. Ова сарадња се остварује као њихова узајамна интеракција и комуникација. Посебну ознаку ове комуникације представља наменско, усмерено усвајање одређених информација, па се зато говори o педагошким комуникацијама. Због тога је потребно да наставник зна како теку и функционишу педа-гошке комуникације, колико међусобно сарађују наставници и ученици, који типови вербалних комуникација се међу њима остварују и каква је њихова структура. У настави се претежно јављају четири главна типа (облика) комуникационе структуре које се шематски могу означити на следећи начин:

Комуникациона структура (1) означава тип једносмерне вертикалне комуникације, од наставника ка ученицима, без повратне спреге. Ова комуникација је уобичајена и преовлађује у нашој школској пракси. Слабост ове структуре је што наставнику не омогућава да се информише шта су, колико и како ученици схватили од онога што им излаже, да сазна њихове ставове, као и ефекте свог вербалног и укупног понашања. Оваква комуникација је ограничена само на неке процесе и облике наставе, и то претежно на лекције – предавања.

У комуникационој структури, шематски означеној под (2), одвија се дво смерна комуникација између наставника и појединих ученика, али не и између самих ученика. Примењује се најчешће у испитивању и проверавању знања ученика, методи разговора и сл. Њена је предност у повећавању ученичких активности у процесу наставе.

Комуникациона структура, шематски означена као (3), погоднија је и ефикаснија од претходне две јер омогућава не само вертикалну двосмерну комуникацију између наставника и ученика, већ и хоризонталну, између појединих парова ученика, што утиче на повећавање укупне активности и доприноси побољшању и ефикасности учешћа свих ученика у разреду, односно у одређеној групи.

Са становишта наставе, процеса образовања, залагања појединаца и целог разреда, најефикаснија је комуникациона структура (4) у којој се одвијају двосмерне комуникације свакога са сваким. To je могуће остварити у малим групама, од 8 до 12 ученика. Да би се организовале наставне или радне групе које одговарају социјално-психолошким и социолошким, неопходно је да се у одељењу, према реалним потребама и могућностима, групишу одређене ггодгрупе (микрогрупе) у којима могу доћи до израза веће могућности за комуникацију и кооперацију.

У новој, савременој организацији наставе, број ученика у разреду (обим, величина разреда) зависи од примене наставних метода, поступака и начина организовања и извођења наставе. Ако се ради o преношењу једносмерних информација од наставника ка ученицима, разред се може састојати од великог броја ученика, знатно већег но што је то уобичајено у досадашњој пракси. Уколико пак преношење информација има карактер интензивне наставе, када долазе до изражаја вишесмерне интеракције, наставне групе треба да се састоје од 10 до 12 ученика.

Настава у великим групама усмерена је на реализовање три основне функције: мотивацију – упознавање са наставном темом (проблемом) и вежбама, одговорима и оцењивању радова појединих ученика. Рад у малим групама има за циљ развијање способности анализирања и уопштавања, као и развијање слободне размене мишљења путем дискусије. Рад у малим гру-пама је посебно значајан за социјализацију ученика и слободно изражавање мишљења. Сматра се да he најрадикалнији преображај метода рада у школи будућности бити индивидуализација наставе. Ова визија указује на правац деловања у периоду када прелазимо праг који нас дели од индустријске ере, која већ увелико осваја школе.

У принципу, број ученика у одељењу треба да задовољи одређене психо-лошке и педагошко-дидактичке захтеве. Сматра се да овај број не би требало да буде већи од 25 ученика.

Код нас се доста писало о ученику субјекту и ученику објекту у школи. Др Светозар Чановић каже да би ученик био субјект у настави, он мора да буде активан учесник пројекције и припрема рада, тежишни носилац релације васпитно-образовног процеса и објективни процењивач резултата које непосредно користи.

Проучавајући улогу ученика у нашој школи, др Владимир Пољак истиче следећа својства ученика као субјекта:

– ученик учествује у одређивању садржаја школског рада

– ученик као субјект учествује у одређивању начина рада,

– ученик прихвата и изводи рад,

– ученик сноси одговорност за рад (Према: Лакета, 1998: 142).

По др Вељку Банђуру, положај ученика у настави одређују:

– видови и нивои ангажовања ученика у настави, њихова оспособљеност за самостално, креативно и одговорно учествовање у припремању, планирању, реализовању и вредновању наставе и других васпитно-образовних делатности у школи,

– смер, јачина и врста мотивације (спољашње, унутрашње) ученика у процесу наставе,

– степен развијености истинских сарадничких и демократских односа, међусобног уважавања и испомагања ученика и наставника у васпитно – образовном раду,

– ниво организованости и педагошке изграђености колектива ученика и наставника (самоуправљање ученика и наставника).

И позитивни и негативни односи у пракси на одређени начин утичу на понашање ученика и наставника. Однос ученик-наставник јесте однос интеракције у којој свака активност и поступак с једне стране утиче на активност и поступак друге стране. Пошто је наставник фактор који најснажније утиче на стварање одређених односа у школи, онда проучавати односе између ученика и наставника значи проучавати утицај наставника на понашање ученика, њихов интелектуални, емоционални и социјални развој, на морално понашање ученика, на њихову вољу и мотивацију, симпатију и несимпатију ученика према њему, комуникацију у процесу рада и учења, ментално здравље ученика. То је скуп елемената који учествују у стварању опште климе, која може бити позитивна и негативна. Да ли ће се створити позитивна или негативна клима у конкретној школској средини, зависи од организације и међусобних односа.

Др Вељко Банђур је проучавајући теоријске радове о положају ученика, правне прописе којима се регулише положај ученика у процесу васпитно-образовног рада и практичне оквире у којима су се нашли ученици и наставници, дошао до сазнања да су педагошко-теоријски оквири, нормативно-правна одређења и практичан положај ученика имали општу тенденцију мењања у правцу који је прихватљивији за данашње време, за савремену педагошку епоху. Теоријско-педагошка становишта и филизофске визије далеко су испред стварног положаја ученика у свим друштвеним формацијама. Дакле, уочен је несклад између педагошке науке, правне нормативистике и стварног положаја ученика у школи. Кад разматра положај ученика у школи, др Банђур мисли нешто другачије: „У нашем социјалистичком друштву ниво усклађености теоријских, правних и практичних односа ученика и наставника значајно се повећао у односу на прошле деценије.

Др Светозар Чановић сматра да је побољшање положаја ученика у нашој школи више резултат спроведених промена у организацији унутрашњег живота школе, него самосталног и планског рада наставника и да међу неким наставницима постоји дилема да ли уопште треба мењати наслеђене односе.

Александар Колка сматра да су фундаменталне одреднице положаја ученика у условима остваривања наше самоуправне васпитне оријентације:

– могућност управљања властитом судбином,

– могућност утицаја на квалитет и динамику властитог образовног пута,

– могућност утицаја на друштвене одлуке које се тичу његовог положаја“ (Према: Лакета, 1998: 144).

Образовно-васпитни рад је у својој суштини, интерперсонални и интеракцијски однос ученика и наставника. У васпитно-образовном раду ученици заузимају различите положаје – налазе се у положају објекта и субјекта, дакле у оквирима доминације, равноправности и подређености.

Када говоримо о положају ученика и наставника у нашој школи, онда мислимо на њихову нову позицију за коју смо се определили када смо одредили правце развоја наше школе. То значи, определили смо се да ученик буде стваралачка личност која у сарадњи са вршњацима и наставницима учествује у припремању, планирању, остваривању и вредновању васпитно-образовног рада, да се у пуној мери ангажује и испољава и као индивидуа и као члан колектива. И наставник треба да буде субјект у процесу васпитно-образовног рада и своју улогу мора остваривати на квалитетно нов начин: треба знатно више да постане планер и организатор рада у школи. Наставник мора бити оспособљен да постепено води ученика од позиције зависности ка позицији самосталности тако што стално настоји да у што већем степену буди потребу и развија интерес код ученика за планирање рада, одабирање садржаја рада, коришћење извора знања, вредновање рада и проналажење и одабирање путева за решавање задатака.

У основи односи између ученика и наставника, могу бити позитивни и негативни. Позитивни односи се заснивају на међусобном поверењу, разумевању, поштовању, непосредности и искрености. Позитивни односи омогућују да се целокупна активност ученика заснива на потреби за сазнањем, комуникацији, стваралаштву и самопотврђивању властитих вредности. И напротив, односи засновани на неповерењу, неразумевању, страху и непоштовању су затегнути и конфликтни односи, другим речима, то су негативни односи. Негативни односи доводе ученика у подређену улогу, условљавају психичку напетост, онемогућују самосталност ученика, негативно се одражавају на успех и учење, изазивају неповерење међу ученицима које се негативно одражава на општу климу у разреду.

Деца млађег узраста имају потребу за наставником који је у свом понашању директивнији, са већим степеном одређености захтева које поставља пред ученике, у раду, при испитивању и оцењивању.

С узрастом, расту и способности ученика за испуњавање школских задатака за учење, адаптацију на социјалну средину, одвајање од ауторитета наставниковог знања. Самим тим расте потреба за мање директивним наставником, наставником отвореним за различите идеје ученика, склоним да подстиче ученике хвалећи их или укључујући њихове идеје у ток часа или у процес решавања проблема на часу; наставником који ређе држи наставу фронталног облика а ступа у интензивнију интеракцију са групама ученика и с целим одељењем, наставником који ређе обрађује нову наставну јединицу монолошким методом и чешће (како су ученици старији) укључује и ученике у обраду новог, почев од подстицања ученика подпитањима па до постизања таквог нивоа комуникације где су ученици спремни да самоиницијативно износе своје идеје, да затраже реч од наставника и сл. На млађим школским узрастима овакав став развија код ученика, пре свега, самосталност и одржава потребу за креативним активностима на часу.

Значајан аспект вербалне комуникације на часу су и питања која наставник поставља ученицима, посебно када се има у виду сазнајни ниво захтева који се може посматрати на димензији конвергентно-дивергентно (усмерено ка једном циљу – гранање на више различитих страна), или на димензији Блумових шест нивоа знања по сложености, (знање, схватање, примена, анализе, синтезе, генерализација) или на димензији начина представљања: акција-слика-симбол.

Према степену контроле понашања ученика и начину понашања у улози вође, наставници се могу разликовати као више или мање аутократични односно супротно – демократични. Експерименталне студије утицаја аутократског вођства на групу деце указује на различите нежељене ефекте на групни морал. У поређењу са децом у демократски вођеним групама, ученици који су били подвргнути аутократској контроли су: агресивнији, директнији у својој агресији против „жртвеног јарца“ у групи, него према наставнику као вођи групе (појава „померања агресије“). У односу на вођу заузимају подређен и помирљив став, труде се да скрену на себе његову пажњу. Имају слабији осећај „припадности групи“, показујући мању способност за мобилисање конструктивних снага групе, за превазилажење тешкоћа и мање су способни за самоконтролу (дисциплине и рада) када се отклони надзор ауторитета. Међутим, строгост није карактеристична за демократског наставника. Демократски тип наставника успоставља пријатељске односе, суптилне и добронамерне и на тај начин има мање штетне ефекте на групно понашање и морал. Ефекти демократске и аутократске климе у разреду су повезани с узрастом као и с индивидуалним карактеристикама личности ученика.

Млађи ученици и ученици код којих је јача потреба за дирекцијом и организацијом са стране, реагују повољно на директивни приступ (аутократски) јер им он обезбеђује помоћ у контроли сопственог понашања (спољашњи насупрот унутрашњем лакусу контроле) и веома су критични на попустљивију и мање одређену ситуацију. То не значи да подстицање дечје иницијативе до које долази у демократској атмосфери треба запоставити на млађим узрастима, јер чега нема у поступцима васпитања тога ће мање бити и у личности ученика.

Дакле, ауторитарност наставника сама по себи не мора имати штетне последице на развој ученика. Ауторитарна пракса код куће и у школи, међутим, неспојива је са општом атмосфером међуљудских односа у широј заједници, што збуњује децу. Двоструки морал одраслих и недоследност њиховог понашања је оно што код деце ствара конфликте и што може имати штетне ефекте на развој мишљења и способност решавања проблема као и на развој других особина личности.

Припремање наставничких кандидата и наставника за успешну педагошку комуникацију у нас није предвиђено. Један број стручњака, који се баве проблемима припремања кандидата за учитељски позив, предлаже да се приликом селекције за избор кандидата проверавају и њихове комуникационе спретности и способности. To ce може обавити применом интервјуа као једног од модела селекције, у циљу добијања допунских података и обавештења o појединим кандидатима. Поред тога, циљ интервјуа је да се добије и што већи број релевантних података o кандидату, његовим менталним способностима, зрелости суђења и закључивања, способности уочавања и решавања проблема, друштвеним и етичким вредностима, ставовима према академском и професионалном раду.

Историјски осврт на однос ученик-наставник

По причању Вука Караџића, у Србији су пред Први устанак ђаци у манастирима личили више на манастирску послугу него на ученике. У току лета чували би манастирску стоку, обрађивали земљу и радили све друге послове, док би се зими, пошто би припремили дрва, спремили собе, намирили стоку и друго, скупљали у некој соби, у којој би им калуђер показивао слова. Сваки је ђак учио код свог духовника. Учило се тако да су ђаци обично преко лета заборављали оно што су зими научили. Зато су неки учили четири до пет година па ипак нису знали читати.

Дисциплина је у школама тога времена била врло сурова, опхођење .са децом врло грубо и немилосрдно. Родитељи су децу предавали учитељима говорећи: „Твоја кожа, моје кости“. Или: „Твоје месо, моје кости“. Док је Вук похађао школу (крај xviii века), био је обичај да учитељи сваке суботе поподне туку ђаке, без обзира да ли су шта згрешили и да ли је ко већ пре подне био тучен. Отуда: „Субота – ђачка бубота“.

У својој биографији Доситеј Обрадовић такође говори о нехуманим односима учитеља према ђацима за време свога школовања.

За упознавање тадашњих односа између наставника и ученика карактеристичан је и Закон о народним школама, који је донет за време Уставобранитеља, а који забрањује: „неблагородно срамоћење ученика, худо издеваније имена, сравненије с низским етварима и унижавање човечје природе“, тј. када се деци налаже да земљу љубе, да пањ с ланцем вуку, у магарећој клупи седе, итд., а препоручује: „изобличеније, да кривац стоји, да одлучно од других седи, да не учествује у забавама дечиним, затвор с учењем, итд (Јанковић, 1954: 23).

За одржавање реда у гимназијама употребљава се и помоћ државне полиције. По распису Попечитељства просвештенија од 19. новембра 1847. год, кад се батинао ученик због веће кривице, ради већег впечатљења, јављано је среском начелнику да би послао свога чиновника који би присуствовао ударању батина.

Кад се овим односима додају ондашње методе учења, испитивања и оцењивања ученика, онда су ови стихови Бранка Радичевића (1824—1853) и разумљиви и схватљиви:

„Ој, давори, учитељи клети.

Да чудне сте и дивне памети!

Пола мачке, а пола сте људи,

Лика љуцка, а мачије ћуди,

А те избе и за књигу клупе

Ништа друго нег мишије рупе,

Па по ваздан серце вам уздише

Да из ђака начините мише,

Псуј и карај, па на мацке вуци,

Па и’ онда ка’ скотове туци,

Да свак од њи’ дркће и трепеће,

Када госа крај њега прошеће.

Лепо ли би знали како ваља

Од човека правити богаља:

„С књигом свани, с књигом и омркни,

Седи, бубај, па на књизи цркни.“

Ал скочити у Дунаво ‘ладно,

Те поврнут своје здравље јадно,

Заметнути шешану на плећи

Па у гору у ловак потећи:

Ту вас грдна спопадне љутина,

Па лајасте к’о на ланцу псина.

Псина лаје, али кућу брани,

Ал ваш лавеж хоће да са’рани

Ведро лице и слободно око… (Радичевић, 1924: 114).

И познати наш приповедач и сатиричар Р. Домановић (1873–1903), који је оштро шибао друштвене односе у своје доба подвргао је у „Мртвом мору“ критици и односе у основним школама.

Из „Исповести једног правитељственог питомца“ од Светозара Марковића видимо какви су односи владали између наставника и ученика средњег и старијег узраста.

„…То су два фронта који стоје на ратној нози. Због рђавих метода предавања и непедагошких поступака наставника ђаци су се свуда старали да преваре професоре, а ови да их ухвате и казне. Овај род војне суштаствовао је у свим гимназијама и свим класама (а већином суштаствује и сада). Услед тога место љубави развијало се међу ђацима подличење, а у професора тиранство“ (Према: Лекић, 1956: 23).

Ауторитативно понашање наставника

Реч ауторитативан значи покоравање без критике или отпора. Под ауторитативним понашањем наставника подразумевамо: ако наставник тражи од ученика да га обавесте о сваком кораку који треба да учине, да ништа не смеју урадити без њега, ако немају могућности за самосталне акције, ако наставник не прихвата предлоге и идеје ученика и ако тражи да се искључиво спроводе његове идеје и предлози, ако захтева апсолутну послушност, ако воли да господари над ученицима, ако прекида дискусију ученика чак и онда када се она односи на наставне чак, односно школске проблеме и ако искључиво сам одлучује шта је правилно а шта неправилно у понашању ученика.

Ауторитарно васпитање је врста васпитања која почива на неправилно формираном ауторитету васпитача, јер се полази од претпоставке да је за успешан васпитнообразовни рад са децом и омладином потребна претерана строгост и дисциплина, као и безусловна послушност и покорност. Назива се и рестриктивно васпитање.

Такво васпитање се најчешће одвија у атмосфери присиле и под чврстом стегом наметнутог ауторитета. Ту се полази од претпоставке да је дете дужно да слуша и извршава наређења без размишљања и поговора, да слепо вјерује своме васпитачу и изражава спремност да ради све, не зато што је уверено да је то добро, већ зато што му је речено да тако треба да ради. Јасно је да такав наметнути ауторитет спречава оптималан развитак способности и особина личности васпитаника.

Елемената ауторитарног васпитања има и данас у школама и у породицама где доминира атмосфера присиле и безусловне покорности. Тога има и из разлога незнања и недовољне педагошке културе и образовања како родитеља тако и наставника. Исто тако, потчињавати вољу детета строгошћу и пријетњама свакако је лакше него се удубљивати у праћење законитости психо-физичког развоја и проницати у особености сваког појединог детета како би се одабрали најадекватнији васпитни поступци према индивидуалним квалитетима личности сваког васпитаника.

Наметнути ауторитет у васпитању и сама деца веома брзо откривају, па је углавном њихово понашање израз бунта и протеста против таквог ауторитета родитеља и наставника. Само истински и прави ауторитет дете прихвата и у њега не сумња, јер омогућује оптималан развој његове личности.

Наставник склон ауторитарном, односно директивном комуницирању са ученицма представља у свему супротност оном који је склон демократском општењу са ученицима. Полазна основа ауторитарног, односно директивног комуницирања је недемократска. Такав наставник тражи од ученика апсолутну покорност и, што је кључно, наређује, a не тражи ученичку сарадњу. Најважнији је његов ауторитет и у том смислу сам утврђује све облике рада, и то од наставе, па до контроле. Јасно је да се ради o посебним склоностима, које су и део личности оваквог наставника. Он је страх и трепет у настави и у школи, ужива у свом ауторитету (уопште до њега не допире истина да је то лажни ауторитет) и то му прија. Таквом наставнику је веома тешко да било шта прихвати, a o демократском комуницирању има негативно мишљење. У целини гледано, његово комуницирање налази упоришта у давно превазиђеним педагошким начелима o ученику као објекту и у томе да страх и безусловно покоравање дају позитивне резултате у учењу. Све се своди само на покорност и став „Ученик је да слуша, буде покоран и учи“.

Равнодушно понашање наставника

Равнодушан наставник је онај наставник који је незаинтересован за рад ученика, који је пасиван посматрач рада, који допушта да групе и појединци имају потпуну слободу у одлучивању – раде шта хоће. Овакво понашање наставника доводи до хаоса у раду и не даје позитивне педагошко-васпитне резултате. Чак ни ученици немају позитивно мишљење о оваквим наставницима, без обзира што могу да раде шта хоће, јер такав наставник нема у очима ученика изграђен ауторитет ни као стручњак, ни као личност.

Демократско понашање наставника

Наставник који се демократски понаша је наставник који не тражи слепу послушност, нити је равнодушан, већ са ученицима сарађује, договара се, усмерава их, анимира, активира. Он прихвата сугестије и предлоге ученика и наставни процес усмерава према њиховим интересовањима, способностима, жељама, могућностима, и делује на ученике као ауторитет у својој области, али и као личност. Такав наставнк је сталожен, праведан, пажљив, озбиљан, доследан, толерантан. Он не нуди готове одговоре већ усмерава ученике да сами проналазе потребне садржаје јер наставу организује по савременим методама поштујући индивидуалне разлике ученика.

Наставник који у комуницирању са ученицима користи демократски начин комуницирања полази од познатог педагошког правила да је пут до учениковог срца тежак и дуг, али једини пут правог успеха. Васпитање по својој основној функцији тражи пуно међусобно поштовање и уважавање васпитача од стране васпитаника, али и васпитаника од стране васпитача. Тако утемељен међусобни и, рекли бисмо, међузависни однос даје основа за право демократско и недирективно комуницирање наставника у односу на ученике. Природно је што наставник који прихвата овај ниво комуницирања са ученицима посебно допушта и поспешује да ученици изразе своје мишљење и своје ставове, посебно се труди да код њих изгради критички однос према појавама и ствара битне услове за њихову креативност и самосталност у раду. To, надаље, подразумева да наставник који користи демократско комуницирање ученике подстиче на додатну активност и негује њихову индивидуалност. Све то је могуће ако се у свакодневном, a посебно наставном комуницирању јасно исказује и еластични однос наставника према ученицима. Свакако, демократско или недирективно комуницирање не значи да се губи онај потребни вертикални ниво комуницирања, већ насупрот, све то добија нову квалитетну димензију, јер се та линија раздвајања приближава и у неким елементима комуникације скоро и брише. Кооперативност међусобно јесте квалитетно утемељена и онда када је реч o нланирању рада, контроли тога рада и посебно сарадничком односу, јер се увек зна место наставника и место ученика.

У наставној пракси обично се сусрећемо са наставницима који у неким елементима нагињу или према демократском или према аутаритарном комуницирању са ученицима. Ипак, у новије време објективно се све више уважава познати захтев да целокупни наставни процес треба да створи максималне услове да ученици буду све више субјекти, a не објекти у настави. У том смислу се и комуницирање са ученицима све више приближава ономе које се дефинише као демократско и недирективно, јер се само тако могу ученици оспособити за прави и потпуни сараднички однос и за пуно поштовање свих актера у наставном раду.

Ненасилна вербална комуникација

Познаваоци комуникативне дидактике и успепши водитељи ненасилне вер-балне комуникације у школском учењу и поучавању, c правом, сматрају да је педагошки стимулативна вербална комуникација уметност успостављања и одржавања партнерских, хуманих, емпатичних и респонсибилних односа наставника са ученицима, те у том циљу дају следеће педагошке делотворне инструкције:

„1. Педагошки делотворан наставник према ученицима се односи онако како је желео да се према њему односе његови наставници.

2. Наставник треба да проведе време са својим ученицима и изван учионице.

3. Уколико наставник хоће да га ученици уважавају, треба да се према њима односи c поштовањем и да тражи од ученика да се међусобно поштују.

4. Ученици имају „детектор искрености“, па наставник треба да буде искрен према њима.

5. Ученици воде вшпе рачуна o томе како се наставник односи према њима

 

него да ли је бриљантан стручњак, те наставник треба да буде према њима фер, тј. праведан, доследан, добронамеран, стрпљив, емпатичан итд.

6. Наставник треба да стави до знања ученицима шта толерише, a шта не, и да их тако учи шта је исправно.

7. На   сличан   начин   наставник   учи  ученике   томе   шта  је   оданост, посвећеност, сарадња, верност, пожртвованост, друштвеност, одважност и друге људске врлине.

8. Успешаи наставник подржава добре поступке својих ученика и ставља им до знања да се брине o њима, па се узајамно испољавају прихватање, љубав, поштовање, искрен однос и подршка.

9. Добар наставник ставља до знања својим ученицима да је оно што је

важно за њих битно и за њега.

10. Од успешног наставника очекује се да сагледа ситне проблема пре него што они постану велики проблем, a to he лакше постићи ако се сам суочи са ученицима у вези својих проблема са њима и ако их учи да међусобне нес-

поразуме не саопштавају особама ван ученичког (и евентуално школског)

колектива.

11. Кад год је то могуће, наставник треба да поступи c проблемима на позитиван начин.

12.    Успешност комуникације у настави (као и целокупног поучавања и учења) у највећој мери зависи од наставниковог познавања односа са људима“ (Илић, 2004: 113–114).

Педагошки креативни наставник неће ученицима само причати o наведеним и сличним постулатима хуманистички усмерених међуљудских односа. Указиваће на таква узорна испољавања ученика. Манифестоваће и сам такве поступке и односе у свакодневним наставним, ваннаставним и животним ситуацијама.

Ненасилна невербална комуникација

У ненасилној и педагошки стимулативној комуникацији у настави нас-тавник не показује сваког тренутка да је неприкосновени шеф ученицима. Обележијима стила свога рада и целокупним испољавањем свог бића наставник, педагошки водитељ, најуспешније изграђује ненасилну комуникацију у савременој настави и школи.

Када се помене комуникација у настави (као и у било којој делатности или сегменту људске егзистенције) обично се мисли на широк дијапазон вербалних могућности. Но, све активности и разноврсни начини испољавања деце, младих и одраслих, у суштини чине комуникацију.

„Поред вербалне комуникације, у настави се одвија и невербална комуникација. Стилом стајања, седења, ходања, устајања, заустављања и остал-им покретима тела и његових делова (нарочито руку, главе…) и изразом лица наставници и ученици у настави и ван наставе изражавају негодовање, љутњу, тугу, страх, одбојност, индолентност или задовољство, усхићеност, срећу, одобравање, прихватање и сличне компоненте комуникације“ (Илић, 2004: 115).

Према обележјима, току и ефектима и невербална комуникација може бити: 1. насилна и 2. ненасилна.

Сваки покрет руке, главе, израз лица, поглед или било који други невербални поступак наставника или ученика којим се упућују поруке претње, укора, приговора, потчињавања, спутавања, уцене… осталих учесника у наставном процесу варијанте су насилне комуникације.

Осмех, одобравајући покрети главе, аплауз, стисак руке, тапшање по раменима и остали невербална испољавања којима се подржавају, похваљују, бодре, емпатишу, ослобађају и уопште позитивно стимулишу остали непосредни учесници наставних и ваннаставних активности припадају широком репертоару облика и начина ненасилне комуникације у васпитно-образовном процесу. Ученици уче од наставника не само како се ненасилно комуницира, већ и како се интерпретирају туђе поруке.

Према ангажовању чула примаоца порука невербална комуникација је визуелна. Добијене поруке примају се визуелно, али се интерпретирају ангажовањем менталних способности и процеса (идентификације, дискри-минације, повезивања, процене, интуиције, закључивања, предвиђања…).

Наставника (посебно новог) ученици пре виде него што га чују. Његов начин одевања (уредан, несређен, стереотипан) и израз лица (незаинтересо-ван, намрштен, достојанствен, мрзовољан, ригидан, пријатан, благонаклон, оптимистичан…) изазиваће негативан или позитиван визуелни утисак ученика, који је битан у стварању њихове готовости да прихвате нас-тавникове поруке и да их на одређени начин интерпретирају. На сличан начин смер визуелне комуникације одређује и изглед радног окружења ученика (простора, намештаја, опреме, наставних средстава, дидактичког материјала, назив културно-јавног програма, друштвено-корисне акције, интересне групе…).

ЛИТЕРАТУРА

1. Банђур, В. (1983): Законитости у промени положаја ученика у наставном процесу. Наша школа, 7-8, Сарајево.
2. В­ас­илев, Сл­об­одан и Р­акић Бра­нко (1990): Осн­ови шко­лске п­ед­аг­ог­ије. Л­озн­ица: Др­аган Ђо­рђ­евић.
3. В­ил­от­иј­евић, М. (1999): Д­ида­кт­ика 3, З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства и Уч­ите­љски ф­аку­лтет у Б­е­огр­аду, Б­е­оград.
4. Гра­ндић, Р­ад­ован (1997): П­ор­оди­чна п­ед­аг­ог­ија. Н­ови Сад: Ф­ил­озо­фски ф­аку­лтет.
5. Дмитровић, П. (2004): Развијање комуникативних способности наставника и ученика. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 153-169.
6. Đorđević, Dušan (1978): Ra­zvo­jna ps­ih­ol­og­ija. Go­rnji M­il­an­ovac: Dečje n­ov­ine.
7. Ђорђевић, Ј. (2004): Настава као процес поучавања, учења и комуникације. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 37-50.
8. Ивић, И., Пешикан, А., Антић, С. (2003): Активно учење 2. Институт за психологију, Министарство просвете и спорта Републике Србије, Министарство за просвјету и науку Црне Горе.
9. Илић, М. (2004): Обучавање наставника и ученика за ненасилно и педагошки стимулативно комуницирање у настави. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 112-123.
10. Јанковић, М. (1954): Из историје телесне казне у школи. Савремена школа, 3-4, Београд.
11. Ј­ов­ан­овић, Б. и Н­ик­олић, Р. (2003): Шко­лска и п­ор­оди­чна п­ед­аг­ог­ија – пра­кт­икум. Ј­аг­од­ина, Уч­ите­љски ф­аку­лтет у Ј­аг­од­ини.
12.  Јовановић, Б. (2004): Педагошко комуницирање. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 266-279.
13. Јоксимовић, А. (2003): Индивидуализовани приступ ученику – темељ савремене наставе. Настава и васпитање, 4, Београд.
14. Коцић, Љубомир (1993): Средина као чинилац успеха ученика, Настава и васпитање, Београд, 1 – 2.
15.  Krneta, Lj. (1981): Pedagogija. Beograd, Naučna knjiga.
16.  Лакета, Н. (1998): Учитељ-наставник-ученик. Ужице, Учитељски факултет у Ужицу.
17.  Лекић, М. (1956): О односима између наставника и ученика. Београд, Педагошко друштво НРС.
18.  Наставник у реформи, (2003): Република Србија, Министарство просвете и спорта, Просветни преглед.
19.  Наша основна школа будућности (1998), Београд, Учитељски факултети Београд – Врање – Јагодина – Сомбор – Ужице.
20.  Н­ик­олић, Р. (1998): Ко­нт­ин­у­итет усп­еха уч­ен­ика осно­вне шк­оле. Б­е­оград: И­нст­итут за п­ед­аг­ог­ију и а­ндр­аг­ог­ију Ф­ил­озо­фског ф­аку­лт­ета Б­е­оград.
21.  Николић, Р. (2004): Могућности савремене школе у развијању комуникативних способности ученика. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 191-198.
22. П­ед­аг­ошки ле­кс­икон (1996), Б­е­оград, З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства.
23. П­ед­аг­ошки ре­чник (1967), Б­е­оград, З­авод за и­зд­ав­ање у­џб­ен­ика СР С­рб­ије,.
24.  Pedagoška e­nc­ikl­op­ed­ija 2 (1989), Z­avod za udžbenike i n­asta­vna sre­dstva, B­e­ograd; IRO „Školska knj­iga“, Z­agreb; S­OUR „Svj­etlost“, OOUR Z­avod za udžbenike i n­asta­vna sre­dstva, S­ar­aj­evo; Republički z­avod za unapređivanje va­sp­it­anja i obr­az­ov­anja, OOUR I­zd­av­anje udžbenika i udžbeničke l­it­er­at­ure, T­it­ograd; Z­avod za i­zd­av­anje udžbenika, N­ovi Sad.
25.  Поткоњак, Н. (1999): Васпитање – школа – педагогија. Ужице, Педагошке стазе, 3, Учитељски факултет.
26.  Prodanović, T i Ničković, R. (1988) Didaktika za treću godinu pedagoške akademije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Beograd, Beograd.
27.  Радичевић, Б.(1924): Песме. Београд.
28.  Рот, Н­ик­ола (1994): Пс­их­ол­ог­ија ли­чн­ости. Б­е­оград: З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства.
29.  Savić, M. (1988): K­ako da d­ete o­dr­aste u psihički zdr­avu ličnost. Go­rnji M­il­an­ovac, Dečje n­ov­ine.
30.  Сузић, Н. (2001): Интеракција као вид учења и подучавања. Образовна технологија, 3-4, Београд.
31.  Сузић, Н. (2003): Ефикасна педагошка комуникација. Образовна технологија, 3, Београд.
32.  Ученик и настава (1998). Зборник радова, Лозница.
33.  Цветановић, В. (2002): Комуницирање у настави. Настава и васпитање, 3, Београд.
34.  Чановић, С. (1979): Ученик као субјект у настави. Настава и васпитање, 3, Београд.

Стандарди и компетенције учитеља/наставника

Психолошко дејство линија и боја

Психолошко дејство линија

Линија је дечји израз. Положај линија у зависности од форме лика и изгледа, у нама ствара утисак одређеногпсихолошког дејства. Према томе, линија је моћно средство дијагностиковања. Свака од њих је важан симбол („Врсте линија „, М.Борисављевић)

Лежећа: мир, одмор, благост.

Обешена: умор, лењост.

Испупчена: енергија, отпор, воља.

Лако таласасте: нежност, благост, грациозност, лака емоција, женственост.

Дубље таласасте: лака емоција, узбуђеност. 

Стилизовани таласи: елеганција.     

Груби покрети: мушкост.   

Цик- цак: енергија, мушкост.

Линије код ученика откривају: степен самоконтроле у цртежу, ниво интелектуалне моћи и психофизички степен развијености, интелигенције. Набацани цртежи неуредних потеза открива узбудљив и анархични тип ученика. Деца која се дуго не задржавају на апстрактном, већ одмах почињу са реалним цртањем, на овај начин себе представљају као друштвена и прилагодљива карактерна бића. Равне линије на цртежима карактеришу самопоуздану децу, предузимљиву и реалистички опредељену. Она су често и агресивна. Велике фигуре на цртежима представљају супростављање властитој жељи и машти. Цртање хоризонталних фигура преко вертикалних представља размажену децу. Цик- цак линије симболизују непоуздан карактер, као и неодлучност за постизањем циљева. Она деца која цртају преко папира симболични изражавају отпор према другима, а сведоче о незрелом понашању. Ову децу је околина занемарила и вапе за осећајем премањима. Дете које црта збијене фигуре у једној композицији обично је скромно и плашљиво и оно потискује емоционалне потребе и повлачи се у себе. Цртежи који су постављени од ивице до ивице папира нацртала су деца која имају веру у себе, која желе да се самопотврђују. Деца ниског раста цртеже представљају на горњој ивици папира, то им је жеља за што вишим растом. Деца која бришу и коригују своје цртеже су снажног карактера и не препучтају ништа случајности. 

Психолошко дејство боја

  Необична духовна осећања можемо изразити плавом бојом. Плава је суптилна и предодређена да означава божанска осећања, небеска и космичку бесконачност. Њена величанствена божанска мисао долази до изражаја кроз суптилно плао и истинску духовност.  Плава боја је симбол људског савршенства, а деца рођена у знаку плаве боје као да су рођена у знаку искуства и сазнања.

је знак високо интелигенције. Светложута је танана мисао која представља божанско – космичке мисли и снагу креативне моћи. Тамножута је знак обичног, просечног човека. Златножута је симбол небеса, сунца. Жута је мисао менталног стања и висок ниво емоционалне интелигенције.

ове две боје су стимулативне и указују на енергичност, спремност и оптимизам.

Бела боја је симбол невиности, чедности, уредности, духовне чистоте, поштења и одговорности.

Црна и бела боја у комбинацији представљају врхунску интелигенцију.

Црна је знак високе интелигенције и елеганције, ауторитета. Она је вибратор злобе, пакости, освете, мржње и безброј варијација сличних нијанси негативних осећања. Такође, она представља основну поруку фашизма, симбол је смри и насиља.

Сива боја је знак одсуства, пустоши, меланхолије. Она наглашава људску чамотињу, бесконачни пакао, себичност. Сива је знак негације интелекта и знак је ђавољег вилајета – чаме. Она је знак потиштености и људске отуђености.

Ова боја је знак мира, реда, одмора и благостања. Тамнозелена је део зависти, љубоморе, а светлозелена је симбол усклађености и прилагодљивости. Зелена је боја новца и просперитета.

Браон је боја знак интелектуалног понора и симбол тврдичлука. Она означава ону неустрашивост и неуротичност код људског биша коју зовемо похлепом.

Ова боја је знак радости, доминације, представља снагу љубави, страсти. 

Представља знак опасности и пригушених страсти. Њена главна особина је да изражава интелектуални понос и амбцију, ово је боја кариериста.

Сваки човек поседује сопствену светлост и боју. Одређене фреквенције указују на одређене боје које су део човека као одређеног карактера.

Боја је знак карактера, осећања и људске активности!

(„Ликовна тајна“, С.Дивљан)

Радионица – Каква треба да буде учитељица – други разред

Радионица – Каква треба да буде учитељица – други разред.