Заштићена природна добра у Србији

Teritorija Srbije, kao i čitavo Balkansko poluostrvo, odlikuje se izvanrednim bogatstvom i raznovrsnošću živog sveta koji ovo područje svrstava u jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta. Srbija zauzima samo 2,1% Evropskog kontinenta, a na njenom prostoru živi:

• 74 % faune ptica Evrope

• 67 % faune sisara Evrope

• 51 % faune riba Evrope

• 49 % faune gmizavaca i vodozemaca Evrope

• 39 % vaskularne flore Evrope

 

U Srbiji je, do sada, zvanično registrovano oko 44.200 taksona biljaka, životinja i gljiva. S obzirom da mnoge grupe organizama nisu dovoljno istražene, pretpostavlja se da u Srbiji živi oko 60.000 taksona.

 

NACIONALNI PARKOVI

 

Veliki deo biodiverziteta u Srbiji sadržan je u okviru zaštićenih prirodnih područja, posebno u Nacionalnim parkovima. To su područja od izuzetnog prirodnog i kulturno-istorijskog značaja sa očuvanom ili samo neznatno izmenjenom autohtonom prirodom, velikim biološkim diverzitetom, endemičnim, reliktnim ili endemoreliktnim biljnim i životinjskim vrstama, očuvanim autohtonim ekosistemima, geološkim, geomorfološkim i hidrološkim specifičnostima, kao i značajnim kulturno-istorijskim spomenicima i etnološkim vrednostima.

Nacionalni parkovi obezbeđuju jedan od najviših, integralnih oblika zaštite prirode koji je zasnovan na ekološkom konceptu da se biljne i životinjske vrste, njihove populacije, biocenoze i ekosistemi, najefikasnije mogu zaštititi kroz celovitu zaštitu njihovih prirodnih staništa (tzv. in situ zaštita biodiverziteta).

 

Nacionalni park „Đerdap” 

Djerdap0

 

Nacionalni park „Đerdap” je osnovan je 1974. godine. Nalazi se u severoistočnoj Srbiji, na granici sa Rumunijom. Prostorno je najveći Nacionalni park, zahvata površinu od 64.000 ha. Park se nalazi na desnoj obali Dunava i prostire se od Golupca do Karataša (kraj Kladova) u dužini od oko 100 kilometara. Obuhvata uzani šumoviti brdsko – planinski pojas uz Dunav koji su izdiže od 50 do 800 metara nadmorske visine.

 

Osnovni prirodni fenomen područja je Đerdapska klisura Dunava, najduža i najveća klisura probojnica u Evropi, duga oko 150km. Najuži deo klisure, gde je Dunav najdublji, poznat kao „Veliki Kazan“, istovremeno je i najatraktivniji deo čitavog područja.

 

U hidrografskom pogledu, Đerdapom dominira neposredni sliv Dunava, uključujući i njegove pritoke.

 

„Đerdapska klima“ je modifikovana umereno-kontinentalna klima. Ona se odlikuje nešto nižim temperaturama i većom relativnom vlažnošću vazduha u odnosu na klimu okolnih oblasti. Za ovo područje karakteristična je velika oblačnost, kao i česte i dugotrajne magle, posebno u zimskim mesecima. Đerdapska klisura je, zbog relativno velike nadmorske visine, bogata padavinama koje su pravilno raspoređene tokom godine. Za Đerdap je karakteristično i oslabljeno dejstvo vetra.

 

Osnovna odlika Nacionalnog parka „Đerdap“ je velika šumovitost (64%), veliko bogatstvo i raznovrsnost flore i faune kao i bogatstvo kulturno – istorijskim spomenicima od najstarijih epoha pa do danas.

 

Flora i vegetacija

 

Đerdap je jedan od najvećih, najznačajnijih i najsevernijih evropskih refugijuma šumske flore i vegetacije, koje su tu našle sigurno utočište za vreme ledenih doba.. Na području Đerdapa prisutno je danas preko 50 različitih tipova šumskih i žbunastih zajednica, od kojih čak 35 imaju reliktni karakter. Osnovna odlika ovih šumskih ekosistema je njihovo izuzetno florističko bogatstvo od preko 1100 taksona vaskularnih biljaka (oko 30% ukupne flore Srbije) gde se izdvajaju tercijarni relikti dendroflore: Corylus colurna L. (mečja leska), Celtis australis L. (koprivić), Juglans regia L. (orah), Syringa vulgaris L. (jorgovan), Taxus baccata L. (tisa), Fraxinus ornus L. (crni jasen), Ilex aquifolium L. (božikovina). Ove vrste zajedno sa Fagus sylvatica L. (bukva), Quercus petraea (Matt.) Liebl. (kitnjak), Quercus cerris L. (cer) i Quercus farnetto Ten. (sladun) obrazuju mešovite šumske zajednice.

 

Fauna

Na području nacionalnog parka Đerdap zabeleženo je ukupno 150 vrsta ptica, 57 vrsta riba, 49 vrsta sisara, među kojima 6 vrsta slepih miševa od kojih su 3 vrste na evropskoj crvenoj listi i 17 vrsta glodara.

 

Kulturno-istorijsko nasledje

Područje Nacionalnog parka „Đerdap“ obiluje značajnim kulturno-istorijskim spomenicima. Počev o poznatog „Lepenskog vira“, arheološkog nalazišta iz doba neolita, preko čitavog niza drugih praistorijskih i antičkih spomenika i obeležja iz rimskog perioda,, među kojima je najpoznatija „Trajanova tabla“ iz 101. godine nove ere, sve do srednjevekovnih spomenika kakva je tvrđava Golubački grad.

 

U okviru nacionalnog parka proglašeno je i 8 rezervata prirode i jedan predeo izuzetnih odlika (Veliki i Mali Štrbac)

 

Ugroženost

 

Izgradnjom hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap“ i formiranjem Đerdapskog jezera (1971. godine), bitno su izmenjeni prirodni uslovi u dolini Dunava. Ispod nivoa jezera nestali su jaki vrtlozi. Jezerska voda je prodrla u doline pritoka Dunava pri čemu su nastali manji i veći jezerski zalivi među kojima je najveći u dolini Porečke reke.

Podizanjem nivoa jezera, potopljena su staništa nekih retkih biljaka. Potapanjem dolin­skih livada kod Tekije uništena je jedina populacija banatskog šafrana (Crocus banaticus Gay) u Srbiji, a potapanjem staništa u Malom i Velikom Kazanu nestala je đerdapska lala (Tulipa hungarica Borabás).

 


Međunarodni značaj

 

Zbog svog graničnog položaja Nacionalni park „Đerdap“ je planiran da sa svojom prirodnom celinom u Rumuniji bude uključen u Mrežu pograničnih područja, a zbog izuzetnih kulturno-istorijskih spomenika i očuvane autohtone prirode predložen je da bude uvršten u UNESCO-vu listu svetske prirodne i kulturne baštine  i u svetsku mrežu rezervata biosfere kroz program Čovek i bisfera.

 

 

Nacionalni park „Šarplanina“

 slika-sare-jpg

Nacionalni park „Šarplanina“ je „najmlađi“, osnovan 1986. godine i obuhvata deo severne strane masiva Šarplanine (u jugozapadnom delu Kosova i Metohije). Zahvata površinu od 39.000 ha.

 

Šarplanina je tipično visokoplaninsko područje sa 30 vrhova preko 2500 m visine i čak 100 vrhova preko 2000 m. Najviši vrh je Bistra od 2.661 m n.v. Na Šarplanini su gotovo na svakom koraku prisutni tragovi ledenih doba sa čitavim nizom ledničkih  cirkova i jezera. Ima ih čak 25 iznad 1900 m nadmorske visine. Među njima se po veličini posebno ističu Livadičko i Jažinačko jezero.

 

U hidrološkom pogledu, područje Nacionalnog parka je izuzetno bogato vodom i pripada slivovima reka Lepenac i Prizrenska Bistrica koja u delu svoga toka formira prekrasnu klisuru.

 

U klimatskom pogledu, na ovom prostoru se “sudaraju” mediteranski i kontinentalni uticaji. U podnožju, duž dolina Prizrenske Bistrice i Lepenca oseća se uticaj submediteranske klime, dok na najvišim vrhovima vlada surova i hladna planinska klima. Sve to uslovljava i objašnjava istovremeno prisustvo izuzetno velikog broja različitih biljnih vrsta, koje na Šarplanini grade najrazličitije biljne zajednice.

 

 

Flora i vegetacija

 

Šarplanina predstavlja jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta na Balkanskom poluostrvu. Sa oko 2000 vrsta vaskularnih biljaka, Šarplanina obuhvata oko 56 % flore Srbije. Posebnu vrednost čini 20 lokalnih endemita među kojima su: hajdučica kralja Aleksandra (Achillea alexandri regis), šarplaninski šafran (Crocus scardicus), Derfelerova petoprsnica (Potentilla doerfleri) i ljubičice Viola grisebachiana i Viola dukadjinica. Na Šarplanini su prisutne brojne reliktne i endemo-reliktne vrste kao što su: balkanska diaskorea (Dioscorea balcanica), srpska ramonda (Ramonda serbica), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), molika (Pinus peuce), munika (Pinus heldreichii) i dr.

 

Na Šarplanini se sa povećanjem nadmorske visine jasno smenjuju vegetacijski pojasevi, počev od hrastovih šuma u pobrđu, preko pojasa bukovih šuma, mešovitih šuma bukve i jele, smrčevih i jelovih šuma, pa sve do pojasa molikovih šuma na silikatima i munikovih šuma na krečnjacima koje grade i gornju šumsku granicu.  Iznad je žbunasta vegetacija bora krivulja (Pinus mugo), sibirske kleke (Juniperus sibirica) i različitih vrsta borovnica, a zatim sledi zona

visokoplaninskih pašnjaka i livada.

 

U okviru farmakognozijskog ispitivanja spontane lekovite flore u šarplaninskim župama (Ristić et al. 1994) identifikovano je oko 120 vrsta lekovitih i aromatičnih.  Među njima su i: Polygonum viviparum L  (srčanik), Ranunculus crenatus Waldst. & Kit.,  Gentiana punctata L. (arnautski raven), Polygonum bistorta L. (želudnjak), Sideritis scardica Griseb. (šarplaninski čaj), Castanea sativa Mill. (pitomi kesten).

 

Fauna

Životinjski svet Nacionalnog parka „Šarplanina“ odlikuje se izuzetnom raznovrsnošću. Ovde živi  147 vrsta leptira, preko 200 registrovanih vrsta ptica i 32 vrste. sisara.

Orao bradan je iščezao sa Šarplanine, koja je do nedavno predstavljala njegovo poslednje utočište u Srbiji.

Ris u Nacionalnom parku uživa specijalnu zaštitu u okviru “Rezervata risa na Rusenici”.

 

Kulturno-istorijsko nasledje

Najveću kulturno-istorijsku vrednost ovog područja predstavlja drevni grad Prizren koji je bio srpska prestonica u srednjem veku i “Grad muzej” sa 59 zaštićenih spomenika kulture među kojima se posebno ističe tvrđava “Dušanov grad”, Manastir “Sveti Arhanđeli”, Crkva “Bogorodice Ljeviške” i “Mehmed pašina Džamija”.

 

 

Međunarodni značaj

 

Zbog izuzetnih prirodnih vrednosti i brojnih kulturno istorijskih spomenika Nacionalni park Šarplanina je predložen za međunarodnu zaštitu kroz UNESCO-ve programe Svetske prirodne i kulturne baštine i Čovek i biosfera.  Istovremeno, pokrenuta je inicijativa da se u saradnji sa Makedonijom čitav prostor Šare proglasi za zajednički, međudržavni Nacionalni park.

 

 

Nacionalni park „Fruška Gora“

 fruska_gora

Nacionalni park „Fruška Gora” je naš najstariji Nacionalni park, proglašen još 1960. godine. Nalazi se u jugoistočnom delu Panonskog basena (između Dunava i Save), zauzima površinu od preko 25.000 ha, koja  obuhvata čitav šumski – „planinski“ venac Fruške Gore. Najviši vrh je Crveni Čot od 539 m.

 

Iako malog prostranstva i visine (sa odlikama brdskogreljefa), Fruška Gora se u geološkom pogledu odlikuje prisustvom različitihvrsta stena kako u pogledu načina i vremena postanka, tako i po hemijskom i minerološkom sastavu. Zbog složenosti svog geološkog sastava i brojnih nalazišta dobro očuvanih fosila flore i faune  u svojim sedimentnim naslagama, Fruška Gora se s pravom označava kao „ogledalo geološke prošlosti“. To je bio jedan od bitnih razloga da se Fruška Gora proglasi za Nacionalni park, a njeni pojedini delovi kao što su paleontološki lokaliteti u Čerevičkom potoku, kod manastira Grgeteg, u okolini Beočina, Ledinaca i drugi, stave pod poseban režim zaštite kao spomenici prirode.

Na severnim padinama Fruške Gore prema Dunavu ima manjih vodotokovakoji ne prelaze dužinu od 10-tak kilometara. Inače, brojni izvori koji su nekada bili zastupljeni na čitavom masivu Fruške Gore danas su manje – više presušili, ili su se smanjili usled promena koje je čovek izazvao svojim neracionalnim postupcima.

 

Područje Fruške gore se nalazi na severnoj granici prostiranja umereno-kontinentalne klime, a zbog promena klimatskih karakteristika duž visinskog gradijenta klima ima subkontinentalne karakteristike. Srednja godišnja temperatura vazduha za područje Nacionalnog parka je 11.2° C, padavine pravilno rastu sa porastom nadmorske visine. Fruška gora je po padavinama najbogatije područje Vojvodine.

 

Flora i vegetacija

 

Fruška gora se odlikuje velikom raznovrsnošću biljnog sveta. Paprati su zastupljene sa 32 vrste, a 6 vrsta se nalazi na listi strogo zaštićenih. Golosemenice su na Fruškoj gori prisutne sa samo jednom autohtonom četinarskom vrstom – Juniperus communis (kleka). Na prostoru Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta vaskularnih biljaka, a ukupan broj, na čitavom prostoru Fruške gore iznosi 1450 taksona što čini više od 1/3 ukupne flore Srbije. 73 vrste se nalaze na listi strogo zaštićenih.

 

Osnovni tip vegetacije na Fruškoj gori čine listopadne šume (pokrivaju približno oko 90% ukupne površine nacionalnog parka) koje izgrađuju hrast kitnjak (Quercus petraea) i obični grab (Carpinus betulus), sa znatnim učešćem bele lipe (Tilia tomentosa). U manjoj meri, naročito na severnim padinama, razvijaju se bukove šume.  Na južno eksponiranim staništima cer (Quercus cerris), crni jasen (Fraxinus ornus) i dr. obrazuju čitav niz mešovitih ili čistih zajednica.

 

Obodni deo šumskog područja Fruške Gore pripada, šumo-stepskoj vegetaciji. Međutim, ovaj oblik vegetacije je gotovo u potpunosti uništen i pretvoren u obradive površine. Ipak, na pojedinim mestima sačuvani su fragmenti stepske vegetacije koji predstavljaju poslednje oaze za brojne reliktne vrste kao što su: gorocvet (Adonis vernalis), sasa (Pulsatila grandis), uskolosni-stepski božur (Paeonia tenuifolia), stepska perunika (Iris pumilla), travolika perunika (Iris graminea), žuti lan (Linum flavum)

 

Na Fruškoj gori živi oko 500 lekovitih i potencijalno lekovitih biljnih vrsta (Tucakov, 1978). Među njima su: Platanthera bifolia (vimenjak), Orchis maculata (pegavi kaćun), O. morio (kaćun), O. simia, Frangula alnus Mill. – (krušina), Rhamnus cathartica L. (pasdren) i dr.

 

Fauna

Faunu Fruške gore čini: 10  vrsta riba, 13 vrsta vodozemaca, 11 vrsta gmizavaca, oko 200 vrsta ptica i 60 vrsta sisara.

 

Kulturno-istorijsko nasledje

Na području parka nalazi se čak 16 pravoslavnih manastira koji potiču s kraja 15 i početka 16 veka, sve do 18 veka. Fruška gora se često naziva „Srpska Sveta Gora“ ili „Srpski Atos“, Ovi manastiri su imali neprocenjiv značaj u očuvanju i razvoju kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda na ovim prostorima.

 

Ugroženost

 

Raličite negativne čovekove aktivnosti dovele su kako do promena u sastavu pojedinih šumskih zajednica, tako i do nestanka velikog broja biljnih vrsta.

U šumskim ekosistemima Fruške gore značajno učešće bele lipe (Tilia tomentosa) ima sekundarni, a ne primarni karakter, što je u vezi sa prekomernim iskorišćavanjem osnovnih vrsta šumskih ekosistema (hrast kitnjak, obični grab, bukva i sl.). Lipa, kao ekonomski manje značajna i „tehnološki nekvalitetna vrsta“ ali sa visokim prirodnim potencijalom vegetativnog razmnožavanja preuzela je dominaciju u ovim ekosistemima.

Sa područja ove planine iščezao je banatski božur (Paeonia officinalis subsp. banatica), a od čak  32 vrste orhideja (fam. Orchidaceae) koliko ih je zabeleženo na Fruškoj Gori u ranijim istraživanjima, danas je potvrđeno prisustvo samo 16 vrsta.

 

 

Nacionalni park „Tara“

planine-tara 

Nacionalni park „Tara“ je osnovan je 1981. godine.  Nalazi se na krajnjem zapadu Srbije i zahvata deo planina Tare i Zvezde i deo kanjona reke Drine između Višegrada i Bajine Bašte. Obuhvata površinu od 19.200 hektara.

 

Tara predstavlja površ visoku 1000-1200m, sa koje se uzdižu retki vrhovi visine od 1400 do 1600 m, ispresecanu rečnim dolinama. Pored kanjonske doline Drine sa moćnim krečnjačkim odsecima visokim i preko 1000m, izdvajaju se i kanjoni reka Rače, Brusnice, Dervente i Belog Rzava.

Tara je poznata kao refugijalni masiv, a klisure i kanjoni  jedinstvena planinska pribežista, u kojima su opstale mnoge reliktne biljne vrste.

 

Pored reke Drine i njenih pritoka veliki hidrografski značaj za područje Nacionalnog parka „Tara“ imaju i hidroakumulacije „Bajina Bašta“ kod Perućca i „Beli Rzav“ kod Zaovina.

 

U klimatskom pogledu, područje Nacionalnog parka Tara je pod uticajem umereno-kontinentalne, planinske klime sa većim stepenom vlažnosti u odnosu na centralne i istočne delove Srbije. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 83 % i čak ni tokom letnjih meseci, ne pada ispod 70 %. Istovremeno, prosečna temperatura vazduha od 5 °C ujednačena je tokom godine. Leta su sveža a zime blage, što je od posebnog značaja za razumevanje fenomena planinske refugijalnosti čitavog područja.

 

 

Flora i vegetacija

 

Na prostoru Tare živi 171 vrsta mahovina, 30 vrsta paprati, 7 vrsta golosemenica, 950 skrivenosemenica, ukupno preko 1100 vrsta, što predstavlja 1/3 ukupne flore Srbije.

 

Tara je proglašena Nacionalnim parkom pre svega jer spada u red najšumovitijih planina Evrope, pri čemu pojedini šumski kompleksi spadaju među najočuvanije, najkvalitetnije i najproduktivnije u Evropi. Šumski ekosistemi koji zauzimaju oko 70 % njegove ukupne teritorije.

 

Od lišćarskih šumskuhzajednica, na strmim obroncima klisura i kanjona severnog dela Nacionalnog parka, najznačajnije su reliktne šume crnog jasena (Fraxinus ornus) i crnog graba (Ostrya carpinifolia Scop.), šume cera (Quercus  cerris), šume sladuna (Quercus farnetto) i cera, orahove šume (Juglans regia) predplaninskih i planinskih bukovih šuma (Fagus sylvatica).

 

Lišćarskoetinarskei čiste četinarske šume zauzimaju, ipak, najveći deo Nacionalnog parka. Među njima se posebno ističe mešovita, i reliktna šuma bukve, jele (Abies alba) i smrče (Picea abies)  koja obuhvata najveće površine čitavog planinskog platoa Tare. Najveću vrednost i specifičnost ovog područja predstavlja prisustvo mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma u kojima je jedan od osnovnih graditelja pančićeva omorika (Picea omorika). Kao tercijarni endemo-relikt čiji je areal danas sveden samo na područje oko srednjeg toka reke Drine, pančićeva omorika predstavlja drvo izuzetne lepote i gracioznosti (poznata kao „Carica svih endemita Evrope“). Pančićeva omorika se razvija na veoma različitim staništima, na kamenjarima ili na tresavama, mešajući se sa različitim vrstama lišćara i četinara.

Posebno interesantno i ekološki zanimljivo stanište omorike predstavlja tresava „Crveni potok“ na Mitrovcu gde ona raste zajedno sa crnom jovom (Alnus glutinosa) i smrčom. Kao jedinstven primer gde ova vrsta raste na tresavi, ovo stanište je posebno zaštićeno kao rezervat prirode. Istovremeno, i druge zajednice omorike, pa čak i pojedinačna stabla, zakonom su zaštićena kao prirodne retkosti.

 

Od čistih četinarskih šuma Nacionalnog parka Tara posebno su značajne šume crnog bora (Pinus nigra Arn.), šume belog bora (Pinus silvestris L.) kao i mešovite beloborovo-crnoborove šume.

 

Po šumama Tare mogu se naći retke i zaštićene biljke kao što su: božur (Paeonia officinalis L.), crnjuša (Erica carnea L.), na planinskim livadama prostrel (Gentiana cruciata), crno smilje (Nigritella nigra), u kamenjarima i pukotinama pančićev derventanski različak (Centaurea derventana), nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolići), pančićeve mlečike (E. subhastata i E. glabriflora).

 

Na Tari živi i 280 lekovitih i aromatičnih biljaka, na primer Digitalis feruginea L.  (besnik), Veratrum album L. (čemerika). Gentiana lutea L. (lincura) je gotovo  iscrpljena vrsta na ovom podrucju, ima je na svega četiri lokaliteta. Iz tog razloga preduzete su mere plantažnog gajenja ove vrste na planini Tari, što se pokazalo veoma uspešnim, čime su zaštićene prirodne populacije.

 

Fauna

Životinjski svet Nacionalnog parka Tara je veoma raznovrstan, sa 115 vrsta dnevnih leptira, 27 vrsta riba, 12 vrsta vodozemaca, 12 vrsta gmizavaca, oko 170 vrsta ptica i 51 vrsta sisara. Posebno značajni i zakonom zaštićeni su mrki medved, divokoza i srna.

 

Kuturno-istorijsko nasledje

Posebnu vrednost ovog područja predstavlja manastir Rača kojeg je podigao kralj Dragutin u drugoj polovini 13. veka, na mestu gde reka Rača izlazi iz živopisnog kanjona. Manastir Rača je vekovima bio izvorište pismenosti i prepisivačke književnosti, poznate kao račanska škola.

 

 

Međunarodni značaj

 

Imajući u vidu sve prirodne vrednosti i specifičnosti ovog prostora, pokrenuta je inicijativa da se područje Nacionalnog parka „Tara“ u bližoj budućnosti uvrsti u spisak Svetske prirodne i kulturne baštine, da se uključi u mrežu rezervata biosfere (UNESCO) i u mrežu pograničnih područja kao pogranično dobro Srbije i Bosne pod imenom „Drina“.

 

 

Nacionalni park „Kopaonik“

 OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Nacionalni park „Kopaonik“ zaštićen je 1981. godine i obuhvata površinu od 11.809 ha.  Prostire se na najvišim i najočuvanijim delovima planine Kopaonik, koja se uzdiže u središnjem delu južne Srbije.

Osnovu parka čini visokoplaninski, relativno zaravnjeni predeo srednje nadmorske visine oko 1700 m. Najniža tačka se nalazi na oko 640 mnv, dok najvišu tačku Predstavlja Pančićev vrh na visini od 2017 m. Kopaonik je planina izuzetno složene geološke građe.

 

Od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika smenjuju se različiti klimatski pojasevi; od zone tople brdske klime submediteranskog karaktera, u najnižim delovima planine, do zone surove predalpijske klime na najvišim vrhovima.

 

Izražen vertiklani profil Kopaonika, na kome se smenjuju mnogi klimatski pojasevi, kao i veoma izražen diverzitet tipova geološke podloge uslovio je da je danas na Kopaoniku prisutan i izuzetno visok diverzitet staništa.

 

Flora i vegetacija

 

Na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da na području Kopaonika živi 219 vrsta gljiva, 120 vrsta lišajeva, 350 vrsta algi, oko 150 vrsta mahovina, i čak 1600 vrsta vaskularih biljaka. Od ovog izuzetno visokog diverziteta flore, za visokoplaninsko područje iznad 1600 m n.v., zabeleženo je prisustvo od 825 vrsta i podvrsta vaskularnih biljaka, što ukazuje da na teritoriji Nacionalnog parka koja predstavlja samo jedan hiljaditi deo teritorije Srbije, danas živi skoro jedna polovina njene kompletne flore.

 

Promenu klime od podnožja pa do najviših vrhova Kopaonika, prati i pravilna smena vegetacije. U najnižim delovima planine razvijene su hrastove šume.

Iznad zone hrastova, u pojasu između 1000 i 1550 m nalazi se zona planinskih bukovih šuma, koje u višim delovima prelaze u mešovite, bukovo-jelove i bukovo-smrčevo- jelove šume.

Iznad bukovog pojasa (iznad 1500 m n.v. ) javlja se zona tamnih četinarskih šuma koje izgrađuje smrča (Picea abies) i predstavlja gornju šumsku granicu.

Iznad smrčevog pojasa javlja se pojas subalpijske žbunaste vegetacije u kojoj dominiraju polegla kleka (Juniperus nana) i različite vrste borovnica (Vaccinium myrtillus, V.uliginosum i V.vitis-idea).

Na kontaktu šumske i subalpijske žbunste vegetacije javljaju se zajednice u kojima pored polegle kleke i borovnice značajno učešće ima i subalpijska rasa smrče (Picea abies subalpina), čija, i do 100 godina stara stabla, ne prelaze visinu od 2 m.

Na kraju, na najvišim vrhovima Kopaonika, na najizloženijim terenima, razvijena je zeljasta visokoplaninska vegetacija.

Na Kopaoniku je prisutno još mnogo drugih tipova staništa koji ne izgrađuju jasne vegetacijske zone ili pojaseve, to su zajednice pored planinskih potoka, staništa u pukotinama vertikalnih stena i staništa na tresavama u čijem prizemnom spratu dominiraju tresetne mahovine (Sphagnum sp.).

 

Danas u Nacionalnom parku „Kopaonik“ živi 91 endemična i 82 subendemične vrste, što govori o tome da Kopaonik ujedno predstavlja i jedan od najznačajnijih centara endemizma u Srbiji.

Samo na ovoj teritoriji žive tri stenoendemične biljne vrste koje ne rastu više ni na jednom mestu u svetu. To su : Sempervivum kopaonikensis Panč. (kopaonička čuvarkuća), Viola kopaonikensis Panč. (kopaonička ljubičica) i pančićeva režuha (Cardamine pancicii Hayek).

 

Na Kopaoniku živi oko 250 lekovitih biljnih vrsta, mnoge od njih su strogo zaštićene: Gentiana kochiana Perr. et Song (kohova sirištara), barski petolist (Potentilla palustris), Arctostaphylos uva-ursi (L.) Spreng. (medvedje grožđe), Centaurium umbellatum Gilib (kičica),  Aconitum pentheri Hayek (jedić)…

 

Na Kopaoniku je pod zaštitom nekoliko rezervata prirode i veliki broj spomenika prirode. Najpoznatiji rezervati prirode su: Metođe (zajednice smrče i bukve sa reliktnim vrstama), Kozje stene (reliktne zajednice smrče, jele i vresa), Vučak (jedinstvene zajednice jele i smrče), Jankova bara (najveća tresava na Kopaoniku). Od spomenika prirode posebno je interesantno Semeteško jezero, sa plovećim ostrvima i „gejzir“ Gvozdac.

 

Fauna

Na području Kopaonika živi 14 vrsta vodzemaca, 13 vrsta gmizavaca, 148 vrsta ptica i oko 60 vrsta sisara.

 

Kulturno istorijsko nasledje

Veliko prirodno bogatstvo u rudama, vodi, šumama i pašnjacima kao i veoma povoljan geografski položaj, učinili su Kopaonik možda najznačajnijim prirodnim osloncem zahvaljujući kome je nastala i snažno se razvila srednjovekovna Srpska država. Istorijski značaj Kopaonika i njegovog podgroja kao središta Srpske srednjevekovne države jasno obeležavaju ostaci gradova Zvečan (XI – XV vek), Maglič (XIV vek) i dr., kao i bogate zadužbine srpskih vladara: Petrova crkva (VIII–IX vek), Sopoćane (XIII vek), Studenica (XI–XII vek), Žiča (XIII vek) itd.

 

Ugroženost

 

Kopaonik je vekovima narušavan kako zbog rudnog tako i zbog šumskog bogatstava. Eksploatacijom šuma i pašnjaka, Kopaonik je danas, skoro potpuno ogoleo. Samo su najviši delovi planine, možda zbog surove prirode, do skora ostali sačuvani. Međutim, danas su kroz te ostatke šuma prosečeni kilometri skijaških staza i žičara čime je ugroženost živog sveta dovedena do maksimuma. Mnoge vrste su nestale, desetak se nalazi u neposrednoj opasnosti a stotinak veoma retkih biljnih vrsta lako mogu postati ugrožene, pa i potpuno nestati sa ovog područja.

Problemi Kopaonika su i nelegalna gradnja, otpadne vode i komunalni otpad. Ukoliko se svi ovi problemi ne reše u najskorije vreme postoji velika mogućnost da Kopaonik izgubi svoj status Nacionalnog parka.

 

 

Literatura:

 

  1. Amidzić, L., Krasulja, S., Belij, S. (eds.) (2007): Zaštićena prirodna dobra Srbije. Ministarstvo zaštite životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd.
  1. Gajić, M. (1988): Flora Nacionalnog parka „Tara“. Šumarski fakultet, Beograd
  1. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Tara“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 22-24. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. Jovanović, S. (2008): Nacionalni park „Fruška gora“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 20-21. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. Lakušić, D. (1995): Vodič kroz floru Nacionalnog parka Kopaonik. Javno preduzeće „Nacionalni park Kopaonik“, Kopaonik.
  1. Lakušić, D. (2008): Nacionalni park „Kopaonik“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 13-15. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. Mijailović, J. (1999): Lekovite biljke Kopaonika. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
  1. Rebuš S. (2001): Orhideje Fruške gore. Diplomski rad, Farmaceutski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
  1. Ristić, M., Menković, N., Maksimović, S., Tasić, S., Kovačević, N., Đoković, D., Grubišić, D.  (1994): Farmakognozijsko istraživanje spontane lekovite flore Gore i Opolja. In: Lazarević, R. (ed), Šarplaninske župe Gora, Opolje i Sredska. Odlike prirodne sredine, 259-274. SANU, Beograd.
  1. Stevanović, V. (2008): Nacionalni parkovi Srbije – centri biodiverziteta i refugijumi ugrožene flore i faune. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 6-7. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. Stevanović, V. (2008): Nacionalni park „Šarplanina“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 16-17. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. Tucakov, J. (1978): Lekovito bilje Fruške Gore. In. Stojković, L. (ed.) Monografija Fruške Gore II, 5-160. Matica Srpska, Odelenje za prirodne nauke, Novi Sad.
  1. Vukojičić, S. (2008): Nacionalni park „Đerdap“ – Prirodne vrednosti i mogućnost izvođenja nastave. In: Sinopsisi predavanja seminara Nacionalni parkovi Srbije, 18-19. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
  1. www.npkopaonik.com
  2. www.fruskagora.rs
  3. www.tara.org.rs
  4. www.npdjerdap.org

 

Бели анђео, ремек-дело европске уметности

U dolini reke Mileševe, u blizini Prijepolja, nalazi se jedan od najpoznatijih srpskih manastira, građen u raškom stilu –Mileševa. Na tromeđi između Srbije, Bosne i Crne Gore, ovaj manastir, kao jedna od najvećih srpskih svetinja, zauzimao je posebno mesto u srpskoj duhovnosti.

Mileševu je podigao kraljVladislav Nemanjić, sin Stefana Prvovenčanog, između 1234. i 1236. godine, kada je iz Trnova u Bugarskoj u manastir preneo mošti svog strica,Svetog Save. Mošti njavećeg srpskog svetitelja privukle su i veliku popularnost ovog manastira u narodu, te je u hijerarhiji srpskih manastira Mileševa zauzimala drugo mesto, odmah posle Studenice. I pored turskih razaranja, u manastiru je radila jedna od prvih štamparija, a uz štampariju i jedna od prvih manastirskih škola u Srbiji. Mošti Svetog Save ostale su u Mileševi sve do 1595. godine kada su ih Turci odneli i po naredbi Sinan-paše spalili ih u Beogradu. U Mileševi je ostao portret Svetog Save, freska za koju se smatra da predstavlja njegov najverniji prikaz.

Freske manastira Mileševa ubrajaju se u najbolja evropska ostvarenja 13. veka. Iako nisu ostala zabeležena imena živopisaca, poznato je da su bili Grci, koji su školovani u nekom od velikih centara Vizantije, u Carigradu i Nikeji. Tokom turskih razaranja, mileševske freske su pretrpele ogromna oštećenja, a obnovljenje su tokom 16. i 17. veka. Konzervacija je urađena sredinom 20. veka. Danas je Mileševa pod zaštitom Uneska kao deo svetske kulturne baštine.

Mironosnice na Hristovom grobu, Beli andjeo

Mironosnice na Hristovom grobu

Beli Anđeo

Najpoznatija freska i jedno od remek-dela iz manastira Mileševe je svakako “Beli anđeo” deo freske “Mironosnice na Hristovom grobu” iz crkve Vaznesenja Hristovog. Na fresci je prikazan Arhangel Gavrilo, obučen u beli hiton, raširenih krila, kako sedi na kamenu i mirosnicama (ženama koje donose dobre vesti) pokazuje rukom prazan Hristov grob, mesto gde je Hrist vaskrsao. U 16. veku preko ove freske naslikana je druga freska, pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 2o. veka, kada je crkva restaurirana i kada je uklonjena gornja slika. Ne zna se pouzdano ko je tvorac “Belog anđela”, veruje se da je u pitanju grupa umetnika koji su negovali slobodan potez i imali razvijen osećaj za boju.

Koliko je freska “Belog anđela” očarala svet tokom dvadesetog veka govori i podatak da je prvi satelitski prenos video signala 1963. godine između Evrope i Severne Amerike sadržao sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evrope Americi. Isti signal je nešto kasnije poslat i u kosmos. Predivni anđeo iz Mileševe odabran je kao univerzalni simbol svekolikog mira.

http://www.youtube.com/watch?v=2WqUSdewcfI

С. Спасић

Новогодишње чаролије

Идеје за украшавање простора

Деца обожавају лепак, шљокице и маказе. Дакле, будите ментално спремни на мало хаоса, заштитите радне површине, и наравно лепкове који не шкоде деци. Нека забава почне!!! 🙂

530355_224706844377209_48632060_n

555953_214491272065433_1184942977_n

993743_223564047824822_388811285_n

1463990_223563811158179_1353508519_n 1467482_219088188272408_1419309784_n 1468713_649003108484344_897903892_n

2123929522_684a17ded5 boja-za-prozore-2 Deda-mraz-otisak-ruke snowflake0130 ukrasi-za-novu-godinu-13 ukrasi-za-novu-godinu-20 ukrasi-za-novu-godinu-27 ukrasi-za-novu-godinu-31 ukrasi-za-novu-godinu-33

Манкала – мисаона игра помоћу које деца могу лакше савладати бројање :)

Kako igrati Mankalu

Pretraživajući internetom, slučajno sam naletela na jako zanimljivu igru za koju ranije nisam čula, a verovatno ni vi niste čuli, pa sam odlučila da napišem nešto o tome, kao i da napišem pravila pošto sam primetila da nema mnogo stranica na našem jeziku koje objašnjavaju kako se igra Mankala. Ono što je zanimljivo je da igra ima važnu ulogu u afričkom i azijskom društvu, ali iz nekog razloga  nikada nije postala popularna u Evropi kao recimo šah. Treba napomenuti da Mankala ne predstavlja jednu jedinstvenu igru koja se igra na ploči kao šah, nego se radi o cijeloj porodici srodnih igara od kojih su najpopularnije  OwareKalahOmweso, Igisoro,  Bao… Ne znam kako se izgovaraju  navedene igre a kamoli kako se igraju ali planiram da pročitam na Wikipediji.

Ok, šta vam je potrebno. Mankala se igra na tabli (ploči) u kojoj su prije toga izbušene rupe (14 rupa) u kojima se nalaze kamenčići. Obilik table može da se drastično razlikuje i svako može kod kuće da napravi svoju tablu. Najjeftinija varijanta je da se koristi karton za jaja, ali ne bi trebao da bude veliki problem da se napravi jedna i od drveta. Pretpostavljam da bi se mogla igrati i na zemlji, sa klikerima npr.

Pravila:

1.  Postavljanje table

bg

Pre nego započnete sa igrom, postavite tablu između vas i protivnika, tako da je duža strana table okrenuta prema vama. Primetićete dva reda sa šest rupa i dve veće rupe koje se zovu mankale na krаjevima redova. Na slici je zaokružena vaša strana i vaša mankala i od protivnika takođe. „Kamenčići“ se stavljaju u svaku rupu osim mankale, po četiri komada. Kamenčići mogu biti bilo šta dovoljno maleno, klikeri, sjemenke nekih žitarica, novčići i drugo…

2. Osnovna pravila 

Mankala je stvarno lagana igra za igrati. Igrači odlučuju ko počinje prvi. Kada je igrač na potezu, on uzima sve kamenčiće iz jedne od 6 rupa na svojoj strani i zatim ubacuje kamenčić po kamenčić u redom u rupe u smjeru obrnutom kretanju kazaljke na satu. Igrač ubacuje kamenčić u svoju mankalu (računa se kao obična rupa) ali mora da preskoči protivničku mankalu. To radi sve dok mu ne nestane kamenčića u ruci. Zatim se njegov potez završava i protivnik je na redu. (Ovo baš i nije tačno, obavezno pročitati 4. , postoje izuzeci)


3. Bodovanje i proglašenje pobjednika
           Igra se završava kada jedan od igrača (ne obojica) ostanu bez kamenčića na svojoj strani. Tada njegov protivnik uzima sve kamenčiće sa svoje strane i ubacuje ih u svoju mankalu. Pobjednik je onaj koji ima više kamenčića u svojoj mankali.


4. Izuzeci, trikovi i strategije

            Postoji još par dodatnih pravila:

1. Ako prilikom ispuštanja kamenčića u rupe, posljednji kamenčić koji ispustite završi u vašu mankalu, igrate ponovo, tj. dobijate ekstra potez.
2. Ako se prilikom ispuštanja kamnčića desi da ubacite posljednji kamenčić u rupu koja je prethodno bila prazna, ako je ta rupa na vašoj strani, i ako je preko puta na protivničkoj strani u rupi nasuprot te bilo kamenčića, uzimate taj jedan kamenčić i sve ostale iz naspramne rupe i ubacujete u svoju mankalu. Pri tome, ne dobijate ekstra potez kao u slučaju 1.

Dobra strategija je da ukoliko je igrač prvi na potezu, počinje od rupe koja je za 4 rupe udaljena od njegove mankale. Na taj način posljednji kamenčić će pasti u mankalu i dobiće dodatni potez.

ПАЖЊА! ПТИЧИЦА…



Ако је некоме било предодређено занимање, онда је то сигурно било знаменитом српском фотографу Милану Јовановићу (1863–1944). Уз старију браћу Павла-Пају и Светислава, он је био трећи изданак „тролиста” познате уметничке породице Јовановић из Вршца.

ош у најранијем детињству он је највише помагао оцу Стевану у фотографској радњи која се налазила близу познате вршачке Градске куће. Када је најстарији брат Паја отишао на студије сликарства у Беч, убрзо за њим је пошао и Милан. Савладавши основна цртачка и сликарска знања неопходна за професионални рад фотографа, Милан је одлучио да настави усавршавање у Паризу.
По повратку са студија, 1887, уз помоћ породице почиње самосталан фотографски рад, у једној старој кући у близини Обилићевог венца, где се данас налази Културни центар. Две године потом добио је престижну титулу дворског фотографа српске династије Обреновић и црногорске Петровић. Те исте године оженио се Даринком Хаџи-Костић, а венчани кум био му је Бранислав Нушић. Прво веће признање уследило је 1892, када је на Занатској изложби у Врању за фотографије добио златну медаљу.

Преломан тренутак у каријери, међутим, уследио је 1903, када је сазидао нови фотографски атеље на Теразијама, рађен по пројекту Милана Антоновића (1868–1929), архитекте који је у београдску средину донео дух сецесије. Омања зграда која и данас постоји (некадашњи биоскоп „Звезда“), са стакленим кровом, стакленом фасадом на првом спрату, стилизованим орнаментима, детаљима од кованог гвожђа и мајсторски пројектованим балконом на првом спрату, представљала је за оно време прави професионалан фотографски студио.

За разлику од старог, у овом новом атељеу било је довољно светлости и простора, како за снимање појединачних портрета, тако и за групне фотографије, било при дневном или вештачком осветљењу. Бољи услови омогућили су му и фотографска увећања до природне величине, док је посебан значај у свом раду придавао снимању уметничких дела других аутора, попут Уроша Предића, Стеве Тодоровића, Ђорђа Јовановића и нарочито снимању и умножавању дела свог прослављеног брата Паје Јовановића, са којим је и заједно излагао на Балканској изложби у Лондону 1907. године.
Утицај старијег брата био је несумњив, нарочито када су у питању портрети у уљу сликани по фотографији, о чему сведочи и оглас који је сâм Милан дао у листу „Мали журнал” 1908, где се између осталог каже:
„Милан Јовановић, дворски фотограф Краља Миланова 46 препоручује се грађанству… Портрете најмодерније израде, пигмент слике, аквареле обичне израде и у боји, уметнички израђене слике масним бојама на платну по свакој старој фотографији”. Овај златни период рада фотографског студија Милана Јовановића траје све до почетка Првог светског рата.

                                           Портрети познатих

Као војник у Првом светском рату Милан Јовановић је прешао Албанију, дошао до Бизерте, а потом отишао на опоравак у Фиренцу. Његов боравак у Италији доводи се у везу с принцем Ђорђем Карађорђевићем, који је управо њега одредио за свог посилног.
Захваљујући фотографском искуству и знању, добио је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије Уфићи. Када се по завршетку рата вратио у Београд, обновио је рад свог атељеа, али ће то кратко трајати, јер је већ 1922. одлучује да се повуче из посла.

Из брака са Даринком Хаџи Костић имао је три сина и једну ћерку Софију-Соку, која је умрла млада за време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу. Најстарији син који је носио име деде Стевана био је инжењер, други Душан-Ђукин био је даровит вајар, док је трећи Павле, по професији хемичар, био отац наше чувене редитељке Соје Јовановић. Незванично, Милан је имао и ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио као млад док је боравио на студијама у Паризу, али којег су, због очувања угледа породице, оцу Стевану представили као ванбрачног Пајиног сина. Чика-Милан, како су га из милоште звали, окренуо се у позним годинама својој породици и другој великој љубави – филозофији. С обзиром на то да је био начитан и знао неколико светских језика, опробао се и као преводилац појединих филозофских дела на српски језик. Умро је 1944. у породичној кући у београдској Скендербеговој улици 29.
Атеље Милана Јовановића је почетком 20. века представљао стециште монденског света у Београду. Поред чланова династија Обреновић и Карађорђевић, које је као један од неколико дворских фотографа био у обавези да снима, глумци и глумице Народног позоришта били су његови редовни модели и гости. На његовим фотографијама, забележена су готово сва значајна имена позоришне уметности тог доба: Вела Нигринова, Пера Добриновић, Милош Цветић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Софија-Цоца Ђорђевић и многи други. Поред глумаца омиљени модели били су му писци, књижевници, сликари.
И данас су чувени и незаобилазни његови портрети Боре Станковића, Милована Глишића, Бранислава Нушића, Љубомира Ненадовића, Лазе Костића, Ђорђа Крстића, Ане Маринковић, Ђорђа Јовановића, Стеве Тодоровића и других. Ту су и професори универзитета, лекари, адвокати, официри, трговци, … уопште, сав виђенији свет тадашње престонице. Неретко у тој изузетној галерији портрета личности могу да се нађу праве сјајне психолошке студије (Бора Станковић) или портрети из којих зрачи префињеност, грациозност и елеганција (Ана Маринковић).

Дискретни
шарм буржоазије

Колико је атеље Милана Јовановића у то време био вредан и пословно успешан речито говори и оглас дат у дневним новинама од 5. августа 1907, где се каже:
„Милан Јовановић дворски фотограф, Краља Милана улица 46-телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле, репродукције разне израде по свакој старој слици, групе, табло-е. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом. Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7 сати у вече”.

Поред портрета Милан Јовановић је сликао и ведуте Београда и околине, штампао разгледнице, таблое, а фотографије су му често биле објављиване у новинама „Мали журнал”, „Недеља”, „Балкански рат у слици и речи”, „Илустровани Балкан”, „Орао”, „Пијемонт”, „Вечерње новости”… Поред свега, био је и утемељивач Српског фотографског удружења.

Са правом може да се каже да је Милан Јовановић био истински хроничар једног времена и једне средине. Иако је често био приморан да чини уступке у раду са широм публиком, која је желела снимак управо из његовог атељеа, Милан Јовановић је у суштини тежио да изађе из уобичајених оквира фотографског рада. Следио је нова стремњења и био пријемчив за ликовност тада важних уметничких праваца симболизма и сецесије. Зато није случајно што се у неким његовим радовима могу наћи и почеци модерне српске фотографије.  Фотографије потписане фирмом Milan Jovanovitch. Belgrade / Photographe de la cour Royale/ и данас, након сто и више година, плене неодољивим, дискретним шармом старе престоничке буржоазије.

Фотографије преузете
из књиге Горана Малића
„Милан Јовановић”
Преузето из „Политикиног забавника“.

Како побољшати своје учење?

UPUSTVA ZA UČENIKE :
KAKO POBOLjŠATI SVOJE UČENjE?

images

ŠTA ZNAČI UČITI AKTIVNO?
• trudi se da gradivo razumeš i povežeš
• poveži gradivo koje učiš s onim znanjem koje već imaš (podela na predmete je didaktička, a u životu je sve povezano!)
•uči čitajući poluglasno (ili koristeći unutrašnji govor)
•pri ponavljanju čitaj samo podcrtane delove (ako se ne prisećaš, čitaj ponovo sve!)
• pronađi (i podcrtaj) važne delove (ako je gradivo sasvim novo tek tokom drugog čitanja) 
 svojim rečima tumači gradivo (i kad s i sam/a u sobi, ali pored zatvorene knjige)
• aktivno ponavljaj male celine i kreći dalje tek kada ih naučiš (ne brzaj!)
• obično se bolje uči samostalno, a povremeno se možeš s nekim međusobno ispitivati
pic
KAKO ORGANIZOVATI UČENj E?
• uči što je više moguće na istom mestu (u sobi!)
• 
razdeli gradivo u manje celine
• napravi polugodišnju strategiju učenja
• poctravaj bitne delove (u drugom čitanju)
• raspitaj se kako izgledaju testovi znanja i tome prilagodi učenje
• napravi svoje beleške ili skice
• u dnevnom rasporedu mora biti mesta za odmor, zabavu…
• pitaj nekog, ako ne razumeš (to nije sramota!)
• ne uči tokom noći uoči testa
• uči kontinuirano tokom cele godine (pomalo), a ne kampanjski
• prošetaj se i budi fizički aktivni i u vreme najžešćeg učenja
• ne odgađaj učenje u zadnji tren (to je brzi izlaz iz neugodnosti, ali nije konačno rešenje!)
• ako se baš sada ne možeš skoncentrisati, promeni dnevni plan učenja (ne troši vreme uzalud!)
• ako nisi uspe ostvariti plan učenja, koriguj ga prema novonastaloj situaciji    images (1)

KAKO POVEĆATI MOTIVACIJU? 
• veseli se kad nešto naučiš ili položiš (i proslavi“ to s društvom!)
• svaki napredak poprati pozitivnim mislima (i mali napredak je napredak!)
• traži zanimljivosti u gradivu (one uvek postoje!)
• nagradi se kad ostvarišplan (izlaskom!?)
• treba nagraditi i upornost u učenju (drugom ćeš prilikom naučiti brže i bolje!)
• nisu svi drugi pametniji od tebe, već bolje organizirani i imaju bolje navike i metode učenja i snalaženja

ŠTA NE TREBA ČINITI U UČENjU? 
• seti se na vreme da postoje provere učenja i to savkodenevno (one tebe vrebaju i kad ti ne misliš o njima!)
• ne razmišljaj o strahu od odgovaranja ili testa znanja tokom učenja
• ne postavljaj sebi prevelike dnevne zahteve i neostvarive ciljeve
• ne prekidaj učenje čim nešto ne razumeš (mozgaj ili nekog pitaj! To nije sramota!)
• ne budi malodušan/na zbog težine gradiva ili zaboravljanja (sve se može naučiti i svi zaboravljaju!)
• ne brzaj samo napred u gradivu (nište bez aktivnog ponavljanja!)
• ne odustaj od učenj a zbog zabave ili drugih poslova (najpre učenje, pa onda nagrada!)
• ne oslanjaj se praviše na tuđe beleške (one su najčešće usputni produkt tuđeg učenja!)
• ne veruj svojim drugovima i drugariama da vrlo malo uče (svi se volimo hvaliti! Hvali se i ti!)
• ne odbijaj pomoć i savete!

images (2)

Tekst pripremila:
Maja Vračar, diplomirani pedagog 

Леворуки и шта са њима

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak.

28321_34_iffLevorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“.

Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti .

U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela.

Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu.

Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli .

Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja.

Šta je sa ljudima ?

Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd).

Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.

Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna.

Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine.

Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti :

Kojom rukom:
– crta?
– drži četkicu za zube?
– se češlja?
– deli karte?
– gađa loptom?
– stavlja kocke, kad pravi kulu…,
– gura autić,….
– oblači lutku….
– niže perle…
– briše gumicom…
– koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…?

Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista.

Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu .

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.

Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja.

Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju.

Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova.

Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini.

Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju.

U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje.

Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje:

– Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti.
– Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta!
– Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka!
– Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.
– Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle.
– Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu.
– Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti.
– Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane.
– Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.
– Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.
– Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba.
– Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta.

priredila Vesna Janjević-Popović

Однос наставник – ученик

ОДНОС НАСТАВНИК-УЧЕНИК
-текст из дипломског рада Милијане Латић, проф. разредне наставе у Цулинама
Међусобни односи наставника и ученика су врло актуелан и сложен педагошки проблем који постоји откад и први облици организованог васпитно-образовног рада. Тим односима су се, са мање или више успеха, бавили наши и страни истраживачи, али су и поред тога и даље остали у много чему велика непознаница и изазов не само за педагоге и за педагогију, већ и друге науке и научнике.
Проучавање међусобних односа ученика и наставника прати низ тешкоћа и проблема које истраживачи тешко решавају. То су:
– вишефакторска детерминисаност односа у школи;
– не могу се посматрати одвојено од међуљудских односа у друштву, односи у друштву и школи су тесно повезани, чак и међусобно условљени;
– међуљудски односи нису проучавани целовито, већ парцијално са становишта различитих научних дисциплина;
– у различитим људским културама и заједницама међуљудски односи су имали различит карактер, свака људска заједница је настојала да у свој школски систем угради односе који одговарају њеној културној стварности;
– у различитим људским цивилизацијама и културама међусобни односи између ученика и наставника различито су третирани и вредновани.
Међусобни односи ученика и наставника „зависе од више фактора, а нарочито:
– од става друштва према човеку и његовом развоју,
– од положаја појединца у одређеној друштвеној заједници,
– од друштвености појединца,
– од самоактивности појединца у различитим вредносним системима
– од личности наставника и његових способности за организацију и извођење рада“ (Лакета, 1998: 108-109)
Односи између ученика и наставника су одраз општих друштвених односа, резултат су одређених схватања човека и потреба његовог развоја. У различитим друштвено-политичким околностима, настала су различита тумачења људске природе и њеног развоја.
Образовни процес представља облик међусобног деловања и сарадње између наставника и ученика – оних који поучавају и оних који уче. Ова сарадња се остварује као њихова узајамна интеракција и комуникација. Посебну ознаку ове комуникације представља наменско, усмерено усвајање одређених информација, па се зато говори o педагошким комуникацијама. Због тога је потребно да наставник зна како теку и функционишу педа-гошке комуникације, колико међусобно сарађују наставници и ученици, који типови вербалних комуникација се међу њима остварују и каква је њихова структура. У настави се претежно јављају четири главна типа (облика) комуникационе структуре које се шематски могу означити на следећи начин:
Комуникациона структура (1) означава тип једносмерне вертикалне комуникације, од наставника ка ученицима, без повратне спреге. Ова комуникација је уобичајена и преовлађује у нашој школској пракси. Слабост ове структуре је што наставнику не омогућава да се информише шта су, колико и како ученици схватили од онога што им излаже, да сазна њихове ставове, као и ефекте свог вербалног и укупног понашања. Оваква комуникација је ограничена само на неке процесе и облике наставе, и то претежно на лекције – предавања.
У комуникационој структури, шематски означеној под (2), одвија се дво смерна комуникација између наставника и појединих ученика, али не и између самих ученика. Примењује се најчешће у испитивању и проверавању знања ученика, методи разговора и сл. Њена је предност у повећавању ученичких активности у процесу наставе.
Комуникациона структура, шематски означена као (3), погоднија је и ефикаснија од претходне две јер омогућава не само вертикалну двосмерну комуникацију између наставника и ученика, већ и хоризонталну, између појединих парова ученика, што утиче на повећавање укупне активности и доприноси побољшању и ефикасности учешћа свих ученика у разреду, односно у одређеној групи.
Са становишта наставе, процеса образовања, залагања појединаца и целог разреда, најефикаснија је комуникациона структура (4) у којој се одвијају двосмерне комуникације свакога са сваким. To je могуће остварити у малим групама, од 8 до 12 ученика. Да би се организовале наставне или радне групе које одговарају социјално-психолошким и социолошким, неопходно је да се у одељењу, према реалним потребама и могућностима, групишу одређене ггодгрупе (микрогрупе) у којима могу доћи до израза веће могућности за комуникацију и кооперацију.
У новој, савременој организацији наставе, број ученика у разреду (обим, величина разреда) зависи од примене наставних метода, поступака и начина организовања и извођења наставе. Ако се ради o преношењу једносмерних информација од наставника ка ученицима, разред се може састојати од великог броја ученика, знатно већег но што је то уобичајено у досадашњој пракси. Уколико пак преношење информација има карактер интензивне наставе, када долазе до изражаја вишесмерне интеракције, наставне групе треба да се састоје од 10 до 12 ученика.
Настава у великим групама усмерена је на реализовање три основне функције: мотивацију – упознавање са наставном темом (проблемом) и вежбама, одговорима и оцењивању радова појединих ученика. Рад у малим групама има за циљ развијање способности анализирања и уопштавања, као и развијање слободне размене мишљења путем дискусије. Рад у малим гру-пама је посебно значајан за социјализацију ученика и слободно изражавање мишљења. Сматра се да he најрадикалнији преображај метода рада у школи будућности бити индивидуализација наставе. Ова визија указује на правац деловања у периоду када прелазимо праг који нас дели од индустријске ере, која већ увелико осваја школе.
У принципу, број ученика у одељењу треба да задовољи одређене психо-лошке и педагошко-дидактичке захтеве. Сматра се да овај број не би требало да буде већи од 25 ученика.
Код нас се доста писало о ученику субјекту и ученику објекту у школи. Др Светозар Чановић каже да би ученик био субјект у настави, он мора да буде активан учесник пројекције и припрема рада, тежишни носилац релације васпитно-образовног процеса и објективни процењивач резултата које непосредно користи.
Проучавајући улогу ученика у нашој школи, др Владимир Пољак истиче следећа својства ученика као субјекта:
– ученик учествује у одређивању садржаја школског рада
– ученик као субјект учествује у одређивању начина рада,
– ученик прихвата и изводи рад,
– ученик сноси одговорност за рад (Према: Лакета, 1998: 142).
По др Вељку Банђуру, положај ученика у настави одређују:
– видови и нивои ангажовања ученика у настави, њихова оспособљеност за самостално, креативно и одговорно учествовање у припремању, планирању, реализовању и вредновању наставе и других васпитно-образовних делатности у школи,
– смер, јачина и врста мотивације (спољашње, унутрашње) ученика у процесу наставе,
– степен развијености истинских сарадничких и демократских односа, међусобног уважавања и испомагања ученика и наставника у васпитно – образовном раду,
– ниво организованости и педагошке изграђености колектива ученика и наставника (самоуправљање ученика и наставника).
И позитивни и негативни односи у пракси на одређени начин утичу на понашање ученика и наставника. Однос ученик-наставник јесте однос интеракције у којој свака активност и поступак с једне стране утиче на активност и поступак друге стране. Пошто је наставник фактор који најснажније утиче на стварање одређених односа у школи, онда проучавати односе између ученика и наставника значи проучавати утицај наставника на понашање ученика, њихов интелектуални, емоционални и социјални развој, на морално понашање ученика, на њихову вољу и мотивацију, симпатију и несимпатију ученика према њему, комуникацију у процесу рада и учења, ментално здравље ученика. То је скуп елемената који учествују у стварању опште климе, која може бити позитивна и негативна. Да ли ће се створити позитивна или негативна клима у конкретној школској средини, зависи од организације и међусобних односа.
Др Вељко Банђур је проучавајући теоријске радове о положају ученика, правне прописе којима се регулише положај ученика у процесу васпитно-образовног рада и практичне оквире у којима су се нашли ученици и наставници, дошао до сазнања да су педагошко-теоријски оквири, нормативно-правна одређења и практичан положај ученика имали општу тенденцију мењања у правцу који је прихватљивији за данашње време, за савремену педагошку епоху. Теоријско-педагошка становишта и филизофске визије далеко су испред стварног положаја ученика у свим друштвеним формацијама. Дакле, уочен је несклад између педагошке науке, правне нормативистике и стварног положаја ученика у школи. Кад разматра положај ученика у школи, др Банђур мисли нешто другачије: „У нашем социјалистичком друштву ниво усклађености теоријских, правних и практичних односа ученика и наставника значајно се повећао у односу на прошле деценије.
Др Светозар Чановић сматра да је побољшање положаја ученика у нашој школи више резултат спроведених промена у организацији унутрашњег живота школе, него самосталног и планског рада наставника и да међу неким наставницима постоји дилема да ли уопште треба мењати наслеђене односе.
Александар Колка сматра да су фундаменталне одреднице положаја ученика у условима остваривања наше самоуправне васпитне оријентације:
– могућност управљања властитом судбином,
– могућност утицаја на квалитет и динамику властитог образовног пута,
– могућност утицаја на друштвене одлуке које се тичу његовог положаја“ (Према: Лакета, 1998: 144).
Образовно-васпитни рад је у својој суштини, интерперсонални и интеракцијски однос ученика и наставника. У васпитно-образовном раду ученици заузимају различите положаје – налазе се у положају објекта и субјекта, дакле у оквирима доминације, равноправности и подређености.
Када говоримо о положају ученика и наставника у нашој школи, онда мислимо на њихову нову позицију за коју смо се определили када смо одредили правце развоја наше школе. То значи, определили смо се да ученик буде стваралачка личност која у сарадњи са вршњацима и наставницима учествује у припремању, планирању, остваривању и вредновању васпитно-образовног рада, да се у пуној мери ангажује и испољава и као индивидуа и као члан колектива. И наставник треба да буде субјект у процесу васпитно-образовног рада и своју улогу мора остваривати на квалитетно нов начин: треба знатно више да постане планер и организатор рада у школи. Наставник мора бити оспособљен да постепено води ученика од позиције зависности ка позицији самосталности тако што стално настоји да у што већем степену буди потребу и развија интерес код ученика за планирање рада, одабирање садржаја рада, коришћење извора знања, вредновање рада и проналажење и одабирање путева за решавање задатака.
У основи односи између ученика и наставника, могу бити позитивни и негативни. Позитивни односи се заснивају на међусобном поверењу, разумевању, поштовању, непосредности и искрености. Позитивни односи омогућују да се целокупна активност ученика заснива на потреби за сазнањем, комуникацији, стваралаштву и самопотврђивању властитих вредности. И напротив, односи засновани на неповерењу, неразумевању, страху и непоштовању су затегнути и конфликтни односи, другим речима, то су негативни односи. Негативни односи доводе ученика у подређену улогу, условљавају психичку напетост, онемогућују самосталност ученика, негативно се одражавају на успех и учење, изазивају неповерење међу ученицима које се негативно одражава на општу климу у разреду.
Деца млађег узраста имају потребу за наставником који је у свом понашању директивнији, са већим степеном одређености захтева које поставља пред ученике, у раду, при испитивању и оцењивању.
С узрастом, расту и способности ученика за испуњавање школских задатака за учење, адаптацију на социјалну средину, одвајање од ауторитета наставниковог знања. Самим тим расте потреба за мање директивним наставником, наставником отвореним за различите идеје ученика, склоним да подстиче ученике хвалећи их или укључујући њихове идеје у ток часа или у процес решавања проблема на часу; наставником који ређе држи наставу фронталног облика а ступа у интензивнију интеракцију са групама ученика и с целим одељењем, наставником који ређе обрађује нову наставну јединицу монолошким методом и чешће (како су ученици старији) укључује и ученике у обраду новог, почев од подстицања ученика подпитањима па до постизања таквог нивоа комуникације где су ученици спремни да самоиницијативно износе своје идеје, да затраже реч од наставника и сл. На млађим школским узрастима овакав став развија код ученика, пре свега, самосталност и одржава потребу за креативним активностима на часу.
Значајан аспект вербалне комуникације на часу су и питања која наставник поставља ученицима, посебно када се има у виду сазнајни ниво захтева који се може посматрати на димензији конвергентно-дивергентно (усмерено ка једном циљу – гранање на више различитих страна), или на димензији Блумових шест нивоа знања по сложености, (знање, схватање, примена, анализе, синтезе, генерализација) или на димензији начина представљања: акција-слика-симбол.
Према степену контроле понашања ученика и начину понашања у улози вође, наставници се могу разликовати као више или мање аутократични односно супротно – демократични. Експерименталне студије утицаја аутократског вођства на групу деце указује на различите нежељене ефекте на групни морал. У поређењу са децом у демократски вођеним групама, ученици који су били подвргнути аутократској контроли су: агресивнији, директнији у својој агресији против „жртвеног јарца“ у групи, него према наставнику као вођи групе (појава „померања агресије“). У односу на вођу заузимају подређен и помирљив став, труде се да скрену на себе његову пажњу. Имају слабији осећај „припадности групи“, показујући мању способност за мобилисање конструктивних снага групе, за превазилажење тешкоћа и мање су способни за самоконтролу (дисциплине и рада) када се отклони надзор ауторитета. Међутим, строгост није карактеристична за демократског наставника. Демократски тип наставника успоставља пријатељске односе, суптилне и добронамерне и на тај начин има мање штетне ефекте на групно понашање и морал. Ефекти демократске и аутократске климе у разреду су повезани с узрастом као и с индивидуалним карактеристикама личности ученика.
Млађи ученици и ученици код којих је јача потреба за дирекцијом и организацијом са стране, реагују повољно на директивни приступ (аутократски) јер им он обезбеђује помоћ у контроли сопственог понашања (спољашњи насупрот унутрашњем лакусу контроле) и веома су критични на попустљивију и мање одређену ситуацију. То не значи да подстицање дечје иницијативе до које долази у демократској атмосфери треба запоставити на млађим узрастима, јер чега нема у поступцима васпитања тога ће мање бити и у личности ученика.
Дакле, ауторитарност наставника сама по себи не мора имати штетне последице на развој ученика. Ауторитарна пракса код куће и у школи, међутим, неспојива је са општом атмосфером међуљудских односа у широј заједници, што збуњује децу. Двоструки морал одраслих и недоследност њиховог понашања је оно што код деце ствара конфликте и што може имати штетне ефекте на развој мишљења и способност решавања проблема као и на развој других особина личности.
Припремање наставничких кандидата и наставника за успешну педагошку комуникацију у нас није предвиђено. Један број стручњака, који се баве проблемима припремања кандидата за учитељски позив, предлаже да се приликом селекције за избор кандидата проверавају и њихове комуникационе спретности и способности. To ce може обавити применом интервјуа као једног од модела селекције, у циљу добијања допунских података и обавештења o појединим кандидатима. Поред тога, циљ интервјуа је да се добије и што већи број релевантних података o кандидату, његовим менталним способностима, зрелости суђења и закључивања, способности уочавања и решавања проблема, друштвеним и етичким вредностима, ставовима према академском и професионалном раду.

Историјски осврт на однос ученик-наставник

По причању Вука Караџића, у Србији су пред Први устанак ђаци у манастирима личили више на манастирску послугу него на ученике. У току лета чували би манастирску стоку, обрађивали земљу и радили све друге послове, док би се зими, пошто би припремили дрва, спремили собе, намирили стоку и друго, скупљали у некој соби, у којој би им калуђер показивао слова. Сваки је ђак учио код свог духовника. Учило се тако да су ђаци обично преко лета заборављали оно што су зими научили. Зато су неки учили четири до пет година па ипак нису знали читати.
Дисциплина је у школама тога времена била врло сурова, опхођење .са децом врло грубо и немилосрдно. Родитељи су децу предавали учитељима говорећи: „Твоја кожа, моје кости“. Или: „Твоје месо, моје кости“. Док је Вук похађао школу (крај xviii века), био је обичај да учитељи сваке суботе поподне туку ђаке, без обзира да ли су шта згрешили и да ли је ко већ пре подне био тучен. Отуда: „Субота – ђачка бубота“.
У својој биографији Доситеј Обрадовић такође говори о нехуманим односима учитеља према ђацима за време свога школовања.
За упознавање тадашњих односа између наставника и ученика карактеристичан је и Закон о народним школама, који је донет за време Уставобранитеља, а који забрањује: „неблагородно срамоћење ученика, худо издеваније имена, сравненије с низским етварима и унижавање човечје природе“, тј. када се деци налаже да земљу љубе, да пањ с ланцем вуку, у магарећој клупи седе, итд., а препоручује: „изобличеније, да кривац стоји, да одлучно од других седи, да не учествује у забавама дечиним, затвор с учењем, итд (Јанковић, 1954: 23).
За одржавање реда у гимназијама употребљава се и помоћ државне полиције. По распису Попечитељства просвештенија од 19. новембра 1847. год, кад се батинао ученик због веће кривице, ради већег впечатљења, јављано је среском начелнику да би послао свога чиновника који би присуствовао ударању батина.
Кад се овим односима додају ондашње методе учења, испитивања и оцењивања ученика, онда су ови стихови Бранка Радичевића (1824—1853) и разумљиви и схватљиви:
„Ој, давори, учитељи клети.
Да чудне сте и дивне памети!
Пола мачке, а пола сте људи,
Лика љуцка, а мачије ћуди,
А те избе и за књигу клупе
Ништа друго нег мишије рупе,
Па по ваздан серце вам уздише
Да из ђака начините мише,
Псуј и карај, па на мацке вуци,
Па и’ онда ка’ скотове туци,
Да свак од њи’ дркће и трепеће,
Када госа крај њега прошеће.
Лепо ли би знали како ваља
Од човека правити богаља:
С књигом свани, с књигом и омркни,
Седи, бубај, па на књизи цркни.“
Ал скочити у Дунаво ‘ладно,
Те поврнут своје здравље јадно,
Заметнути шешану на плећи
Па у гору у ловак потећи:
Ту вас грдна спопадне љутина,
Па лајасте к’о на ланцу псина.
Псина лаје, али кућу брани,
Ал ваш лавеж хоће да са’рани
Ведро лице и слободно око… (Радичевић, 1924: 114).
И познати наш приповедач и сатиричар Р. Домановић (1873–1903), који је оштро шибао друштвене односе у своје доба подвргао је у „Мртвом мору“ критици и односе у основним школама.
Из „Исповести једног правитељственог питомца“ од Светозара Марковића видимо какви су односи владали између наставника и ученика средњег и старијег узраста.
„…То су два фронта који стоје на ратној нози. Због рђавих метода предавања и непедагошких поступака наставника ђаци су се свуда старали да преваре професоре, а ови да их ухвате и казне. Овај род војне суштаствовао је у свим гимназијама и свим класама (а већином суштаствује и сада). Услед тога место љубави развијало се међу ђацима подличење, а у професора тиранство“ (Према: Лекић, 1956: 23).

Ауторитативно понашање наставника

Реч ауторитативан значи покоравање без критике или отпора. Под ауторитативним понашањем наставника подразумевамо: ако наставник тражи од ученика да га обавесте о сваком кораку који треба да учине, да ништа не смеју урадити без њега, ако немају могућности за самосталне акције, ако наставник не прихвата предлоге и идеје ученика и ако тражи да се искључиво спроводе његове идеје и предлози, ако захтева апсолутну послушност, ако воли да господари над ученицима, ако прекида дискусију ученика чак и онда када се она односи на наставне чак, односно школске проблеме и ако искључиво сам одлучује шта је правилно а шта неправилно у понашању ученика.
Ауторитарно васпитање је врста васпитања која почива на неправилно формираном ауторитету васпитача, јер се полази од претпоставке да је за успешан васпитнообразовни рад са децом и омладином потребна претерана строгост и дисциплина, као и безусловна послушност и покорност. Назива се и рестриктивно васпитање.
Такво васпитање се најчешће одвија у атмосфери присиле и под чврстом стегом наметнутог ауторитета. Ту се полази од претпоставке да је дете дужно да слуша и извршава наређења без размишљања и поговора, да слепо вјерује своме васпитачу и изражава спремност да ради све, не зато што је уверено да је то добро, већ зато што му је речено да тако треба да ради. Јасно је да такав наметнути ауторитет спречава оптималан развитак способности и особина личности васпитаника.
Елемената ауторитарног васпитања има и данас у школама и у породицама где доминира атмосфера присиле и безусловне покорности. Тога има и из разлога незнања и недовољне педагошке културе и образовања како родитеља тако и наставника. Исто тако, потчињавати вољу детета строгошћу и пријетњама свакако је лакше него се удубљивати у праћење законитости психо-физичког развоја и проницати у особености сваког појединог детета како би се одабрали најадекватнији васпитни поступци према индивидуалним квалитетима личности сваког васпитаника.
Наметнути ауторитет у васпитању и сама деца веома брзо откривају, па је углавном њихово понашање израз бунта и протеста против таквог ауторитета родитеља и наставника. Само истински и прави ауторитет дете прихвата и у њега не сумња, јер омогућује оптималан развој његове личности.
Наставник склон ауторитарном, односно директивном комуницирању са ученицма представља у свему супротност оном који је склон демократском општењу са ученицима. Полазна основа ауторитарног, односно директивног комуницирања је недемократска. Такав наставник тражи од ученика апсолутну покорност и, што је кључно, наређује, a не тражи ученичку сарадњу. Најважнији је његов ауторитет и у том смислу сам утврђује све облике рада, и то од наставе, па до контроле. Јасно је да се ради o посебним склоностима, које су и део личности оваквог наставника. Он је страх и трепет у настави и у школи, ужива у свом ауторитету (уопште до њега не допире истина да је то лажни ауторитет) и то му прија. Таквом наставнику је веома тешко да било шта прихвати, a o демократском комуницирању има негативно мишљење. У целини гледано, његово комуницирање налази упоришта у давно превазиђеним педагошким начелима o ученику као објекту и у томе да страх и безусловно покоравање дају позитивне резултате у учењу. Све се своди само на покорност и став „Ученик је да слуша, буде покоран и учи“.

Равнодушно понашање наставника

Равнодушан наставник је онај наставник који је незаинтересован за рад ученика, који је пасиван посматрач рада, који допушта да групе и појединци имају потпуну слободу у одлучивању – раде шта хоће. Овакво понашање наставника доводи до хаоса у раду и не даје позитивне педагошко-васпитне резултате. Чак ни ученици немају позитивно мишљење о оваквим наставницима, без обзира што могу да раде шта хоће, јер такав наставник нема у очима ученика изграђен ауторитет ни као стручњак, ни као личност.

Демократско понашање наставника

Наставник који се демократски понаша је наставник који не тражи слепу послушност, нити је равнодушан, већ са ученицима сарађује, договара се, усмерава их, анимира, активира. Он прихвата сугестије и предлоге ученика и наставни процес усмерава према њиховим интересовањима, способностима, жељама, могућностима, и делује на ученике као ауторитет у својој области, али и као личност. Такав наставнк је сталожен, праведан, пажљив, озбиљан, доследан, толерантан. Он не нуди готове одговоре већ усмерава ученике да сами проналазе потребне садржаје јер наставу организује по савременим методама поштујући индивидуалне разлике ученика.
Наставник који у комуницирању са ученицима користи демократски начин комуницирања полази од познатог педагошког правила да је пут до учениковог срца тежак и дуг, али једини пут правог успеха. Васпитање по својој основној функцији тражи пуно међусобно поштовање и уважавање васпитача од стране васпитаника, али и васпитаника од стране васпитача. Тако утемељен међусобни и, рекли бисмо, међузависни однос даје основа за право демократско и недирективно комуницирање наставника у односу на ученике. Природно је што наставник који прихвата овај ниво комуницирања са ученицима посебно допушта и поспешује да ученици изразе своје мишљење и своје ставове, посебно се труди да код њих изгради критички однос према појавама и ствара битне услове за њихову креативност и самосталност у раду. To, надаље, подразумева да наставник који користи демократско комуницирање ученике подстиче на додатну активност и негује њихову индивидуалност. Све то је могуће ако се у свакодневном, a посебно наставном комуницирању јасно исказује и еластични однос наставника према ученицима. Свакако, демократско или недирективно комуницирање не значи да се губи онај потребни вертикални ниво комуницирања, већ насупрот, све то добија нову квалитетну димензију, јер се та линија раздвајања приближава и у неким елементима комуникације скоро и брише. Кооперативност међусобно јесте квалитетно утемељена и онда када је реч o нланирању рада, контроли тога рада и посебно сарадничком односу, јер се увек зна место наставника и место ученика.
У наставној пракси обично се сусрећемо са наставницима који у неким елементима нагињу или према демократском или према аутаритарном комуницирању са ученицима. Ипак, у новије време објективно се све више уважава познати захтев да целокупни наставни процес треба да створи максималне услове да ученици буду све више субјекти, a не објекти у настави. У том смислу се и комуницирање са ученицима све више приближава ономе које се дефинише као демократско и недирективно, јер се само тако могу ученици оспособити за прави и потпуни сараднички однос и за пуно поштовање свих актера у наставном раду.

Ненасилна вербална комуникација

Познаваоци комуникативне дидактике и успепши водитељи ненасилне вер-балне комуникације у школском учењу и поучавању, c правом, сматрају да је педагошки стимулативна вербална комуникација уметност успостављања и одржавања партнерских, хуманих, емпатичних и респонсибилних односа наставника са ученицима, те у том циљу дају следеће педагошке делотворне инструкције:
„1. Педагошки делотворан наставник према ученицима се односи онако како је желео да се према њему односе његови наставници.
2. Наставник треба да проведе време са својим ученицима и изван учионице.
3. Уколико наставник хоће да га ученици уважавају, треба да се према њима односи c поштовањем и да тражи од ученика да се међусобно поштују.
4. Ученици имају „детектор искрености“, па наставник треба да буде искрен према њима.
5. Ученици воде вшпе рачуна o томе како се наставник односи према њима

 

него да ли је бриљантан стручњак, те наставник треба да буде према њима фер, тј. праведан, доследан, добронамеран, стрпљив, емпатичан итд.
6. Наставник треба да стави до знања ученицима шта толерише, a шта не, и да их тако учи шта је исправно.
7. На   сличан   начин   наставник   учи  ученике   томе   шта  је   оданост, посвећеност, сарадња, верност, пожртвованост, друштвеност, одважност и друге људске врлине.
8. Успешаи наставник подржава добре поступке својих ученика и ставља им до знања да се брине o њима, па се узајамно испољавају прихватање, љубав, поштовање, искрен однос и подршка.
9. Добар наставник ставља до знања својим ученицима да је оно што је
важно за њих битно и за њега.
10. Од успешног наставника очекује се да сагледа ситне проблема пре него што они постану велики проблем, a to he лакше постићи ако се сам суочи са ученицима у вези својих проблема са њима и ако их учи да међусобне нес-
поразуме не саопштавају особама ван ученичког (и евентуално школског)
колектива.
11. Кад год је то могуће, наставник треба да поступи c проблемима на позитиван начин.
12.    Успешност комуникације у настави (као и целокупног поучавања и учења) у највећој мери зависи од наставниковог познавања односа са људима“ (Илић, 2004: 113–114).
Педагошки креативни наставник неће ученицима само причати o наведеним и сличним постулатима хуманистички усмерених међуљудских односа. Указиваће на таква узорна испољавања ученика. Манифестоваће и сам такве поступке и односе у свакодневним наставним, ваннаставним и животним ситуацијама.

Ненасилна невербална комуникација

У ненасилној и педагошки стимулативној комуникацији у настави нас-тавник не показује сваког тренутка да је неприкосновени шеф ученицима. Обележијима стила свога рада и целокупним испољавањем свог бића наставник, педагошки водитељ, најуспешније изграђује ненасилну комуникацију у савременој настави и школи.
Када се помене комуникација у настави (као и у било којој делатности или сегменту људске егзистенције) обично се мисли на широк дијапазон вербалних могућности. Но, све активности и разноврсни начини испољавања деце, младих и одраслих, у суштини чине комуникацију.
„Поред вербалне комуникације, у настави се одвија и невербална комуникација. Стилом стајања, седења, ходања, устајања, заустављања и остал-им покретима тела и његових делова (нарочито руку, главе…) и изразом лица наставници и ученици у настави и ван наставе изражавају негодовање, љутњу, тугу, страх, одбојност, индолентност или задовољство, усхићеност, срећу, одобравање, прихватање и сличне компоненте комуникације“ (Илић, 2004: 115).
Према обележјима, току и ефектима и невербална комуникација може бити: 1. насилна и 2. ненасилна.
Сваки покрет руке, главе, израз лица, поглед или било који други невербални поступак наставника или ученика којим се упућују поруке претње, укора, приговора, потчињавања, спутавања, уцене… осталих учесника у наставном процесу варијанте су насилне комуникације.
Осмех, одобравајући покрети главе, аплауз, стисак руке, тапшање по раменима и остали невербална испољавања којима се подржавају, похваљују, бодре, емпатишу, ослобађају и уопште позитивно стимулишу остали непосредни учесници наставних и ваннаставних активности припадају широком репертоару облика и начина ненасилне комуникације у васпитно-образовном процесу. Ученици уче од наставника не само како се ненасилно комуницира, већ и како се интерпретирају туђе поруке.
Према ангажовању чула примаоца порука невербална комуникација је визуелна. Добијене поруке примају се визуелно, али се интерпретирају ангажовањем менталних способности и процеса (идентификације, дискри-минације, повезивања, процене, интуиције, закључивања, предвиђања…).
Наставника (посебно новог) ученици пре виде него што га чују. Његов начин одевања (уредан, несређен, стереотипан) и израз лица (незаинтересо-ван, намрштен, достојанствен, мрзовољан, ригидан, пријатан, благонаклон, оптимистичан…) изазиваће негативан или позитиван визуелни утисак ученика, који је битан у стварању њихове готовости да прихвате нас-тавникове поруке и да их на одређени начин интерпретирају. На сличан начин смер визуелне комуникације одређује и изглед радног окружења ученика (простора, намештаја, опреме, наставних средстава, дидактичког материјала, назив културно-јавног програма, друштвено-корисне акције, интересне групе…).

ЛИТЕРАТУРА

  1. Банђур, В. (1983): Законитости у промени положаја ученика у наставном процесу. Наша школа, 7-8, Сарајево.
  2. В­ас­илев, Сл­об­одан и Р­акић Бра­нко (1990): Осн­ови шко­лске п­ед­аг­ог­ије. Л­озн­ица: Др­аган Ђо­рђ­евић.
  3. В­ил­от­иј­евић, М. (1999): Д­ида­кт­ика 3, З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства и Уч­ите­љски ф­аку­лтет у Б­е­огр­аду, Б­е­оград.
  4. Гра­ндић, Р­ад­ован (1997): П­ор­оди­чна п­ед­аг­ог­ија. Н­ови Сад: Ф­ил­озо­фски ф­аку­лтет.
  5. Дмитровић, П. (2004): Развијање комуникативних способности наставника и ученика. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 153-169.
  6. Đorđević, Dušan (1978): Ra­zvo­jna ps­ih­ol­og­ija. Go­rnji M­il­an­ovac: Dečje n­ov­ine.
  7. Ђорђевић, Ј. (2004): Настава као процес поучавања, учења и комуникације. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 37-50.
  8. Ивић, И., Пешикан, А., Антић, С. (2003): Активно учење 2. Институт за психологију, Министарство просвете и спорта Републике Србије, Министарство за просвјету и науку Црне Горе.
  9. Илић, М. (2004): Обучавање наставника и ученика за ненасилно и педагошки стимулативно комуницирање у настави. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 112-123.
  10. Јанковић, М. (1954): Из историје телесне казне у школи. Савремена школа, 3-4, Београд.
  11. Ј­ов­ан­овић, Б. и Н­ик­олић, Р. (2003): Шко­лска и п­ор­оди­чна п­ед­аг­ог­ија – пра­кт­икум. Ј­аг­од­ина, Уч­ите­љски ф­аку­лтет у Ј­аг­од­ини.
  12.  Јовановић, Б. (2004): Педагошко комуницирање. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 266-279.
  13. Јоксимовић, А. (2003): Индивидуализовани приступ ученику – темељ савремене наставе. Настава и васпитање, 4, Београд.
  14. Коцић, Љубомир (1993): Средина као чинилац успеха ученика, Настава и васпитање, Београд, 1 – 2.
  15.  Krneta, Lj. (1981): Pedagogija. Beograd, Naučna knjiga.
  16.  Лакета, Н. (1998): Учитељ-наставник-ученик. Ужице, Учитељски факултет у Ужицу.
  17.  Лекић, М. (1956): О односима између наставника и ученика. Београд, Педагошко друштво НРС.
  18.  Наставник у реформи, (2003): Република Србија, Министарство просвете и спорта, Просветни преглед.
  19.  Наша основна школа будућности (1998), Београд, Учитељски факултети Београд – Врање – Јагодина – Сомбор – Ужице.
  20.  Н­ик­олић, Р. (1998): Ко­нт­ин­у­итет усп­еха уч­ен­ика осно­вне шк­оле. Б­е­оград: И­нст­итут за п­ед­аг­ог­ију и а­ндр­аг­ог­ију Ф­ил­озо­фског ф­аку­лт­ета Б­е­оград.
  21.  Николић, Р. (2004): Могућности савремене школе у развијању комуникативних способности ученика. У: Комуникација и медији, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 191-198.
  22. П­ед­аг­ошки ле­кс­икон (1996), Б­е­оград, З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства.
  23. П­ед­аг­ошки ре­чник (1967), Б­е­оград, З­авод за и­зд­ав­ање у­џб­ен­ика СР С­рб­ије,.
  24.  Pedagoška e­nc­ikl­op­ed­ija 2 (1989), Z­avod za udžbenike i n­asta­vna sre­dstva, B­e­ograd; IRO „Školska knj­iga“, Z­agreb; S­OUR „Svj­etlost“, OOUR Z­avod za udžbenike i n­asta­vna sre­dstva, S­ar­aj­evo; Republički z­avod za unapređivanje va­sp­it­anja i obr­az­ov­anja, OOUR I­zd­av­anje udžbenika i udžbeničke l­it­er­at­ure, T­it­ograd; Z­avod za i­zd­av­anje udžbenika, N­ovi Sad.
  25.  Поткоњак, Н. (1999): Васпитање – школа – педагогија. Ужице, Педагошке стазе, 3, Учитељски факултет.
  26.  Prodanović, T i Ničković, R. (1988) Didaktika za treću godinu pedagoške akademije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Beograd, Beograd.
  27.  Радичевић, Б.(1924): Песме. Београд.
  28.  Рот, Н­ик­ола (1994): Пс­их­ол­ог­ија ли­чн­ости. Б­е­оград: З­авод за у­џб­ен­ике и н­аста­вна сре­дства.
  29.  Savić, M. (1988): K­ako da d­ete o­dr­aste u psihički zdr­avu ličnost. Go­rnji M­il­an­ovac, Dečje n­ov­ine.
  30.  Сузић, Н. (2001): Интеракција као вид учења и подучавања. Образовна технологија, 3-4, Београд.
  31.  Сузић, Н. (2003): Ефикасна педагошка комуникација. Образовна технологија, 3, Београд.
  32.  Ученик и настава (1998). Зборник радова, Лозница.
  33.  Цветановић, В. (2002): Комуницирање у настави. Настава и васпитање, 3, Београд.
  34.  Чановић, С. (1979): Ученик као субјект у настави. Настава и васпитање, 3, Београд.

Имитирајмо „Ивана Зељковића“ :)

Ово је матрица, може се искористити за било коју наставну једницу, мењањем питања. 🙂

Игрокази

igrokazi

Претходно Старији уноси Следеће Новији уноси